Sveštenica palih anđela
Album „Horses” zapravo se ispostavio tokom vremena kao svojevrsni obred inicijacije za čitavu jednu neshvaćenu, anarhoidnu zajednicu mladih izgubljenih duša širom Sjedinjenih Država
Isus je umro zbog nečijih grehova ali ne mojih
Topim se u loncu kradljivaca, sa džokerom u rukavu
Tvrdog srca od kamena
Moji gresi su samo moji
Samo meni pripadaju
Meni
(Peti Smit, Zakletva)
Pola veka prošlo je od objavljivanja takoreći prvog manifesta slobodoumlja pank roka, koji je davno onomad potpisala jedna muškobanjasta, siromašna mlada žena snažne umetničke volje. Njeno ime je, naravno, Peti Smit. Do tog 10. novembra 1975. godine, datuma izlaska legendarne ploče Horses, naša junakinja kao da je već proživela čitav jedan ljudski vek. Vek prepun nemilosrdnih odricanja, ali i ozarujuće čudesnosti.
Čitaoci slavnih memoara Peti Smit „Samo deca” mogli su se uveriti kako je njeno isposničko predavanje stvaranju, zajedno sa svojim tadašnjim romantičnim partnerom, fotografom Robertom Mepltorpom, kao i svakodnevno upijanje kreativnih impulsa – podjednako iz prošlosti i budućnosti, što su se sustizale u sadašnjosti Smitove – bilo toliko čedno i nepokolebljivo da vam stalno iznova tera suze na oči.
I upravo ta sadašnjost na prelasku iz 1960-ih u 1970-te, viđena okom ove neobične devojke u svojim ranim dvadesetim, vidno se lomila ka nečemu nepoznatom i neočekivano zlokobnom – ubistva Roberta Kenedija i Martina Lutera Kinga 1968, a zatim mali optimistički predah planete u vezi sa sletanjem čoveka na Mesec i Festivalom u Vudstoku one naredne 1969. godine, u kojoj se međutim, gotovo u isti mah, odigrava i jezivo stradanje Šeron Tejt, kao i nešto docniji brutalni događaji na koncertu sastava The Rolling Stones u Altamontu – označili su definitivan kraj „leta ljubavi”. Te iste 1969. preminuo je uostalom i Petin veliki heroj Brajan Džons, a naredne 1970. za njim odlaze Džimi Hendriks i Dženis Džoplin, umetnici kojima se iskreno divila i sa oduševljenjem ih susretala tokom svog boravka u čuvenom hotelu „Čelsi” na Menhetnu. Nepunih godinu dana kasnije zauvek nas je napustio i Džim Morison, još jedan od njenih velikih uzora...
Nežna i osetljiva ličnost Peti Smit, koja se u Njujorku našla putem svojevrsnog bekstva od traume neželjenog postajanja majkom 1967, a takođe i iz neizdržive potrebe da život najzad uzme u svoje pesničke ruke, bila je istinski pogođena gubicima pomenutih rok gorostasa. Na samom početku nove decenije, Smitova je usled tog šoka uspostavila dramatično nove umetničke standarde, koji su i dalje odisali askezom i sentimentalnošću prema doajenima još donedavne epohe, ali i dostigli kritičnu masu za niz nuklearnih zvučno-poetskih lančanih reakcija oslobađanja njenog sopstvenog talenta.
Borbeni potencijal
Treba imati na umu kako su mehanizmi doživljaja i prekonstruisanja stvarnosti viđene napolju, u slučaju Peti Smit bili drastično izmenjeni u odnosu na sve ono što je do tada bilo poznato pod širokom odrednicom „rokenrol”. Album Horses zapravo se ispostavio tokom vremena kao svojevrsni obred inicijacije za čitavu jednu neshvaćenu, anarhoidnu zajednicu mladih izgubljenih duša širom Sjedinjenih Država, koje su napustile svoja porodična gnezda, dotadašnje egzistencije i čamu ustaljenih uloga i identiteta, u potrazi za svojim pravim ja. Okrilja underground Njujorka pružala su im stoga sjajnu priliku da krenu ni od čega i, štaviše, da nizu takvih udruženih nula dodaju svojom obdarenošću neki broj kao predznak buduće fortune.
Generacija usamljenih, bezimenih i nesnađenih ljudi, koji su svejedno bili divlji, slobodni da preispituju sebe, pronalaze svoje malo mesto u velikom gradu i zagovaraju solidarnost koja će od njih u perspektivi načiniti jedan od najžilavijih naraštaja u povesti popularne kulture – negirala je kompletno ustrojstvo na kojem počivaju prosperitet, ali istovremeno i ropska muka savremenog društva. Mladi su, rečju, u pank vremenima odbili da služe gospodarima svojih roditelja. Nije ni čudo da su ih prozvali pogrdnim imenom.
Kada je reč o albumu Horses Peti Smit – koji je kalendarski umnogome pretekao debi izdanja amblematičnih muških pank sastava sa obe strane Atlantika poput Ramonesa ili Sex Pistols – treba napomenuti njegov borbeni potencijal. Devojka na naslovnoj strani omota ove legendarne ploče, biće je smešteno negde između fragilnosti femme fatale i izazovnog stava ponositog dečaka. Ni trunke glamuroznosti ne krasi ovu Mepltorpovu fotografiju njegove večne muze i doživotne prijateljice Peti Smit. Skromna bela košulja, starinska crna traka kao iz doba Remboa i Bodlera, nemarno prebačena crna jakna preko ramena i nepopustljiv pogled osobe sasvim novog ženskog senzibiliteta ispod neuglađenog busena kose – bio je izgled Peti Smit sa njenog debitantskog ostvarenja, koji je momentalno postao ikonična vizija androginosti pank roka.
Već od samog izbora čuvene numere „Gloria“ Vana Morisona i grupe Them za uvodnu na albumu, fermentisane pritom Petinim zaprepašćujućim stihovima iz pesme Zakletva:„Jesus died for somebody's sins but not mine/Melting in a pot of thieves, wild card up my sleeve/Thick, heart of stone, my sins, my own/They belong to me/Me”, bilo je jasno da je sa prethodnom muzičkom erom zauvek završeno. Stil pevanja Peti Smit, skoro podrugljiv u odnosu na sve ono što je dotad smatranom poželjnim u vokalnoj interpretaciji, praktično početnički manir sviranja instrumenata njenog očigledno ne mnogo virtuoznog benda, rečju celokupna atmosfera zvučne razbarušenosti ispod pesnikinjinih razornih stihova, kao isklesanih u kamenu, označio je nesumnjivi početak sezone panka.
Zanimljivo je da je tek jedna devojka-autsajder uspela da postigne onaj toliko žuđeni proboj na drugu stranu, o čemu su pevali The Doors u „Break On Through (To the Other Side)”. Povezujući u sebi bitničku praistoriju na fri-džez pogonu, sa budućnošću onog što još uvek nije imalo svoje ime, Peti pesmom „Break It Up” ostvaruje obećanje iz navedenog Morisonovog pokliča, sanjajući ga kao Prometeja koji konačno raskida svoje stege i odlazi u slobodu, što je poželela i svom pokolenju.
Tržištu uprkos
Šamanska ekstatičnost u Petinom muzičkom izrazu posebna je priča. Taj element albuma „Horses” kao da se podsmeva svim pokušajima uglednog producenta Džona Kejla, nekadašnjeg člana proto-pank benda The Velvet Underground, da ukroti repetitivnu buktinju ove sveštenice palih anđela, prekaljene revolucionarke istančanog umetničkog ukusa i nesavladivog ispoljavanja. Bitka između Smitove i njenog izabranog producenta Kejla prži duh svih četrdeset i nešto minuta ove male velike ploče. Mogli bismo reći da se ovaj mitski sukob između Kejlovih avangardnih umetničkih naklonosti starog kova i Petine apsolutno nove upotrebe etike i estetike kao oruđa u pristupu modernom stanju stvari – proteže do dana današnjeg.
Albumom „Horses” razrešena je drama za koju niko nije ni znao da postoji, a zapravo je bila glavni događaj Petine generacije: one koja je odabrala da nešto važno kaže i to ne bilo kako, umesto da se povija i predaje vetrovima tržišta koju su sve opakije pretili da zatru i ono malo ljudskosti koju je rok muzika dotad uspela da sačuva. Čitava ta generacija osvestila se kroz Peti Smit i stala na pozornicu naoružana ovim svojim naukom, da sa nje više nikad ne siđe.
