Свештеница палих анђела
Албум „Horses” заправо се испоставио током времена као својеврсни обред иницијације за читаву једну несхваћену, анархоидну заједницу младих изгубљених душа широм Сједињених Држава
Исус је умро због нечијих грехова али не мојих
Топим се у лонцу крадљиваца, са џокером у рукаву
Тврдог срца од камена
Моји греси су само моји
Само мени припадају
Мени
(Пети Смит, Заклетва)
Пола века прошло је од објављивања такорећи првог манифеста слободоумља панк рока, који је давно ономад потписала једна мушкобањаста, сиромашна млада жена снажне уметничке воље. Њено име је, наравно, Пети Смит. До тог 10. новембра 1975. године, датума изласка легендарне плоче Horses, наша јунакиња као да је већ проживела читав један људски век. Век препун немилосрдних одрицања, али и озарујуће чудесности.
Читаоци славних мемоара Пети Смит „Само деца” могли су се уверити како је њено испосничко предавање стварању, заједно са својим тадашњим романтичним партнером, фотографом Робертом Меплторпом, као и свакодневно упијање креативних импулса – подједнако из прошлости и будућности, што су се сустизале у садашњости Смитове – било толико чедно и непоколебљиво да вам стално изнова тера сузе на очи.
И управо та садашњост на преласку из 1960-их у 1970-те, виђена оком ове необичне девојке у својим раним двадесетим, видно се ломила ка нечему непознатом и неочекивано злокобном – убиства Роберта Кенедија и Мартина Лутера Кинга 1968, а затим мали оптимистички предах планете у вези са слетањем човека на Месец и Фестивалом у Вудстоку оне наредне 1969. године, у којој се међутим, готово у исти мах, одиграва и језиво страдање Шерон Тејт, као и нешто доцнији брутални догађаји на концерту састава The Rolling Stones у Алтамонту – означили су дефинитиван крај „лета љубави”. Те исте 1969. преминуо је уосталом и Петин велики херој Брајан Џонс, а наредне 1970. за њим одлазе Џими Хендрикс и Џенис Џоплин, уметници којима се искрено дивила и са одушевљењем их сусретала током свог боравка у чувеном хотелу „Челси” на Менхетну. Непуних годину дана касније заувек нас је напустио и Џим Морисон, још један од њених великих узора...
Нежна и осетљива личност Пети Смит, која се у Њујорку нашла путем својеврсног бекства од трауме нежељеног постајања мајком 1967, а такође и из неиздрживе потребе да живот најзад узме у своје песничке руке, била је истински погођена губицима поменутих рок горостаса. На самом почетку нове деценије, Смитова је услед тог шока успоставила драматично нове уметничке стандарде, који су и даље одисали аскезом и сентименталношћу према доајенима још донедавне епохе, али и достигли критичну масу за низ нуклеарних звучно-поетских ланчаних реакција ослобађања њеног сопственог талента.
Борбени потенцијал
Треба имати на уму како су механизми доживљаја и преконструисања стварности виђене напољу, у случају Пети Смит били драстично измењени у односу на све оно што је до тада било познато под широком одредницом „рокенрол”. Албум Horses заправо се испоставио током времена као својеврсни обред иницијације за читаву једну несхваћену, анархоидну заједницу младих изгубљених душа широм Сједињених Држава, које су напустиле своја породична гнезда, дотадашње егзистенције и чаму устаљених улога и идентитета, у потрази за својим правим ја. Окриља underground Њујорка пружала су им стога сјајну прилику да крену ни од чега и, штавише, да низу таквих удружених нула додају својом обдареношћу неки број као предзнак будуће фортуне.
Генерација усамљених, безимених и неснађених људи, који су свеједно били дивљи, слободни да преиспитују себе, проналазе своје мало место у великом граду и заговарају солидарност која ће од њих у перспективи начинити један од најжилавијих нараштаја у повести популарне културе – негирала је комплетно устројство на којем почивају просперитет, али истовремено и ропска мука савременог друштва. Млади су, речју, у панк временима одбили да служе господарима својих родитеља. Није ни чудо да су их прозвали погрдним именом.
Када је реч о албуму Horses Пети Смит – који је календарски умногоме претекао деби издања амблематичних мушких панк састава са обе стране Атлантика попут Ramonesa или Sex Pistols – треба напоменути његов борбени потенцијал. Девојка на насловној страни омота ове легендарне плоче, биће је смештено негде између фрагилности femme fatale и изазовног става поноситог дечака. Ни трунке гламурозности не краси ову Меплторпову фотографију његове вечне музе и доживотне пријатељице Пети Смит. Скромна бела кошуља, старинска црна трака као из доба Рембоа и Бодлера, немарно пребачена црна јакна преко рамена и непопустљив поглед особе сасвим новог женског сензибилитета испод неуглађеног бусена косе – био је изглед Пети Смит са њеног дебитантског остварења, који је моментално постао иконична визија андрогиности панк рока.
Већ од самог избора чувене нумере „Gloria“ Вана Морисона и групе Theм за уводну на албуму, ферментисане притом Петиним запрепашћујућим стиховима из песме Заклетва:„Jesus died for somebody's sins but not mine/Melting in a pot of thieves, wild card up my sleeve/Thick, heart of stone, my sins, my own/They belong to me/Me”, било је јасно да је са претходном музичком ером заувек завршено. Стил певања Пети Смит, скоро подругљив у односу на све оно што је дотад сматраном пожељним у вокалној интерпретацији, практично почетнички манир свирања инструмената њеног очигледно не много виртуозног бенда, речју целокупна атмосфера звучне разбарушености испод песникињиних разорних стихова, као исклесаних у камену, означио је несумњиви почетак сезоне панка.
Занимљиво је да је тек једна девојка-аутсајдер успела да постигне онај толико жуђени пробој на другу страну, о чему су певали The Doors у „Break Оn Through (To the Other Side)”. Повезујући у себи битничку праисторију на фри-џез погону, са будућношћу оног што још увек није имало своје име, Пети песмом „Break It Up” остварује обећање из наведеног Морисоновог поклича, сањајући га као Прометеја који коначно раскида своје стеге и одлази у слободу, што је пожелела и свом поколењу.
Тржишту упркос
Шаманска екстатичност у Петином музичком изразу посебна је прича. Тај елемент албума „Horses” као да се подсмева свим покушајима угледног продуцента Џона Кејла, некадашњег члана прото-панк бенда The Velvet Underground, да укроти репетитивну буктињу ове свештенице палих анђела, прекаљене револуционарке истанчаног уметничког укуса и несавладивог испољавања. Битка између Смитове и њеног изабраног продуцента Кејла пржи дух свих четрдесет и нешто минута ове мале велике плоче. Могли бисмо рећи да се овај митски сукоб између Кејлових авангардних уметничких наклоности старог кова и Петине апсолутно нове употребе етике и естетике као оруђа у приступу модерном стању ствари – протеже до дана данашњег.
Албумом „Horses” разрешена је драма за коју нико није ни знао да постоји, а заправо је била главни догађај Петине генерације: оне која је одабрала да нешто важно каже и то не било како, уместо да се повија и предаје ветровима тржишта коју су све опакије претили да затру и оно мало људскости коју је рок музика дотад успела да сачува. Читава та генерација освестила се кроз Пети Смит и стала на позорницу наоружана овим својим науком, да са ње више никад не сиђе.
