Tamo gde i papa ide peške
Tradicionalni katalonski novogodišnji ukrasi dobili „pojačanje” – neke poznate ličnosti iz tekuće godine zaslužile su neobičnu čast
Svako ko je ove godine u svetu ili makar u Španiji postao po nečemu značajan može da računa da će se njegov lik naći na tradicionalnim katalonskim božićnim figuricama, koje se zovu kagane (Caganer, katalonski izgovor: [kəɣəˈne]). Međutim, ove figurice prikazuju poznate u ne baš poželjnom izdanju, na ve-ce šolji, ili što bi naš narod rekao u prostoriji „gde i car ide peške”. U ovom slučaju reč je o papi Lavu 14, koji je izabran ove godine u maju, pa je time „zaslužio” svoju figuru. Uz njega ove godine osvanuli su i drugi novi likovi, a ovekovečio ih je fotoreporter Epe. Pažnju katalonskih umetnika su dobili i teniser Janik Siner, Aleks Markez, španski motociklista, lokalni pevači Džon Daus i Aitana, kao i mnogi drugi.
Figurice već krase izloge mnogih suvenirnica, radnji, kafića u Đironi i ostalim katalonskim gradovima, a svoje mesto dobiće u novogodišnjim jaslama(prizori tek rođenog Hrista s njegovim roditeljima, u štali, na senu s kravom i magarcem) koje katolici tradicionalno prave u svojim domovima pred Božić i na javnim trgovima. Osim u Kataloniji ovakve figurice su popularne u susednoj Andori, Valensiji, na Balearskim ostrvima, ali i nekim delovima Portugalije i južne Italije. Tradicionalno, figurica je prikazivana kao seljak s tradicionalnom katalonskom crvenom kapom (baretina) i sa spuštenim pantalonama. Veruje se da je ovakav lik ušao u scenu rođenja krajem 17. ili početkom 18. veka, tokom baroka. Prema etnografu Džoanu Amadesu, to je bila „uobičajena figura u jaslicama u 19. veku, jer su ljudi verovali da ukazuje na zdravlje tela i duševni mir, a njeno postavljanje, verovalo se, donosilo je sreću i radost, a nepostavljanje nevolje. Osim toga veruje se da je to način da se i slavnima pokaže kako su svi ljudi isti. Naravno, ove figurice prate i optužbe za bogohuljenje, da su groteskne, ali katalonski antropolog Migel Delgado smatra da to nije cilj, jer ništa nije mučnije i više groteskno od raspeća Isusa Hrista i krvavog javnog mučenja i pogubljenja kao odlučujućeg trenutka u priči hrišćanstva.
