Blesak senke
Povodom 140 godina od rođenja fotografa Riste Marjanovića prenosimo odlomak iz knjige eseja Đorđa Matića „Spaseni od brodoloma: Ogledi o srpskoj kulturi”
Rista Marjanović (1885- 1969) jedan je od onih posebnih ljudi koji za sebe nisu mislili da to jesu, što ga je, kao i uvek u slučajevima takvih retkih ljudi, činilo još posebnijim. Skromnost početne ambicije i ljubav prema naročitoj tehnici i formi izražavanja od „malog” je čoveka učinila neprolaznu pojavu, a njegove domete samo većima.
Risto Marjanović bio je fotograf s diplomom „majstora fotografije” i čovek kojem je zapalo da gleda istoriju u oči. Kao da i to nije bilo dovoljno, zapalo mu je i da, noseći svoje tehnički nezgrapne sprave (starinsku kameru s postoljem i retke, preskupe filmove) s jedinih deset rola filma fiksira tu istoriju kao niko drugi. Kao prvi srpski ratni foto-reporter – iako je on bio tako mnogo više – njemu je u Velikom ratu 1914–1918. uspelo da je zadrži u njenom užasu, nemilosrdnosti i lepoti, u neizrecivoj tragediji i ponovnom, nadljudskom podizanju. Njegovi su kadrovi hvatali tren – i hvatali su ga kao što je retko znao koji majstor svetla i tehnike – ali su ostajali, ili bolje: ostavljao ih je za dolazeća vremena, za budućnost, iako je u tom trenu isuviše puta izgledalo da ona nikad neće doći. Uprkos tome, namerio ih je da ostanu, da prežive, dok god bude pomena na epohu i dok rod bude čuvao svoju prošlost.
Druge, srećnije zemlje čuvaju takve svoje ljude – Robert Kapa, V. Eugen Smit i Dorotea Lange. Marjanovićeve neuporedivo slavnije kolege uhvatile su dramatične scene istorije svojih naroda i sveta i vlastitim radovima formirale, oblikovale percepciju, samo shvatanje događaja. Po tim se fotografijama zapravo meri kako čitava kolektivna svest pamti događaje. Risto Marjanović uradio je isto, ali ga nije imao ko slaviti i njegovim se fotografijama nije oblikovalo kolektivno pamćenje. A moglo je.
Od Anastasa Jovanovića, koji je svojim dagerotipijama – protofotografijama – prvi dao realističko, stvarno, dokumentarno lice Srbiji i kroz igru svetla, metalnim pločama premazanim hemijskom emulzijom, portretisao za večnost njene najveće umove i najvažnije istorijske ličnosti. Niko do Marjanovića nije važnije vizuelne dokumente ostavio srpskoj kulturi i istoriji. A to što mu je bilo određeno da padne u period 1914–1918, u najdramatičnije i najtragičnije doba srpske države, značilo je da mu je namenjena sudbina u kojoj njegov rad neće nikako moći biti „jedino” dokumentaristički i reporterski, nego i interpretativni, onaj koji tumači, koji, hteo – ne hteo, sudi. I dobro da je tako bilo. Neko je morao zapamtiti sve što se dogodilo narodu u te strašne četiri godine, morao ostaviti zapis, sliku, pamćenje, jer bez njih ništa ne bi više imalo smisla.
Marjanović je stvorio opus – zaista opus – fotografija koje je objavljivao u „Njujork heraldu”, a 1916. izložene su na velikoj izložbi u Luvru, nakon koje su savezničke sile Antante i ostatak sveta prvi put videli razmere epopeje srpske vojske i države u prve dve godine rata. I ono što je Prvi svetski rat učinio Srbiji među evropskim narodima niko nije platio takvu cenu napada Centralnih sila, austrijske okupacije i svega što će uslediti u te četiri godine bezumlja i nezapamćenog iskušenja male države i njenog naroda koji će izdržati više nego što bi ijedan trebalo.
Već i mali izbor Marjanovićevih fotografija dovoljan je da se vidi koliko je svojom kamerom uhvatio reporter, Beograđanin rodom iz Šapca. Kako su samo potresni ti kadrovi: dečaci u uniformi, jedan s medaljom, gledaju nasmejano i tužno u kameru; kolona vojske koja vijuga uzbrdo uz albanske i crnogorske vrleti kao u biblijskom ehu Egzodusa; kralj Petar Prvi Karađorđević sedi u snegu poput običnog vojnika, kao što je i priličilo komandantu narodne vojske; zadivljujuća i mistična fotografija vojske koja prelazi Vezirov most kao da, spajajući se s budućnošću, tajno anticipira Andrića.
I jedina relativno poznata, naslovljena „Rado ide Srbin u vojnike”, po pesmi-budnici Josifa Runjanina i na tekst skoro zaboravljenog Vase Živkovića. U kadru, grupa momaka pod šajkačama i u opancima šiljkanima, momci raspevani i nasmejani na seoskom blatnom drumu, kao na platnu Paje Jovanovića. Dignuti u regrute, idu u rat. Fotograf ih je uhvatio spreda, kao u hodu, u celim figurama, kako jedan pored drugog gotovo u istoj ravnini idu putem. Kreću se u dijagonali od kamere, ne okrenuti nama sasvim, nego kao pored nas. Pevaju, usta su im otvorena dok idu „skokom sretnih pijanih bića”, kako peva Crnjanski u „Stražilovu”, jedan podiže i čuturicu, nazdravlja, ali sve je nekako očajno i teško. Snaga fotografije, njena ekspresivnost u našem kasnijem saznanju o njihovim sudbinama, tek dovršava kompoziciju interpretativno, nadvija kadar tamnim oblakom skorog i strašnog usuda većine ovih momaka.
Fotografija, kad bi se već tu i tamo objavila, nije bila kompletna. Tek smo nedavno saznali: falila joj je margina i kompozicija je po pravilu izlazila tako, s odrezanim rubom. A tamo baš, iza ruba, sakriva se suštastvo: u slovima i rečima kao znakovima koji kao na platnima starih majstora otkriju tajnu tek kad se izmeni rakurs, kad se gledalac izmakne i stane bliže i koso od platna, kad izmeni tačku posmatranja i oko mu klizne da vidi ono što se skrivalo do tada. Na margini Marjanović je ispisao rukom imena mladića – budućih ratnika. Kao da je neka viša svest nemilosrdno upravljala ovim imenima, igrajući se neljudskom ironijom: „Slavomir, Dragomir, Ljubomir...” Sve i jedan u svome imenu ima reč „mir”.
Kad odćuti malo sa sobom samim nad tom činjenicom, upita se čovek sekundu kasnije želeo to ili ne: koji će od njih dočekati da im se reč iz imena poklopi sa stvarnošću koju reč priziva i za kojom žudi? Koji će od njih dobiti na strašnoj kocki?
I danas se dah zaustavi na čas nad ovim tableau vivantom zemaljskih patnika – ovaj je kadar za nas važan kao sva čuvena svetska platna velikih kulturnih sila.
