Блесак сенке
Поводом 140 година од рођења фотографа Ристе Марјановића преносимо одломак из књиге есеја Ђорђа Матића „Спасени од бродолома: Огледи о српској култури”
Риста Марјановић (1885- 1969) један је од оних посебних људи који за себе нису мислили да то јесу, што га је, као и увек у случајевима таквих ретких људи, чинило још посебнијим. Скромност почетне амбиције и љубав према нарочитој техници и форми изражавања од „малог” је човека учинила непролазну појаву, а његове домете само већима.
Ристо Марјановић био је фотограф с дипломом „мајстора фотографије” и човек којем је запало да гледа историју у очи. Као да и то није било довољно, запало му је и да, носећи своје технички незграпне справе (старинску камеру с постољем и ретке, прескупе филмове) с јединих десет рола филма фиксира ту историју као нико други. Као први српски ратни фото-репортер – иако је он био тако много више – њему је у Великом рату 1914–1918. успело да је задржи у њеном ужасу, немилосрдности и лепоти, у неизрецивој трагедији и поновном, надљудском подизању. Његови су кадрови хватали трен – и хватали су га као што је ретко знао који мајстор светла и технике – али су остајали, или боље: остављао их је за долазећа времена, за будућност, иако је у том трену исувише пута изгледало да она никад неће доћи. Упркос томе, намерио их је да остану, да преживе, док год буде помена на епоху и док род буде чувао своју прошлост.
Друге, срећније земље чувају такве своје људе – Роберт Капа, В. Еуген Смит и Доротеа Ланге. Марјановићеве неупоредиво славније колеге ухватиле су драматичне сцене историје својих народа и света и властитим радовима формирале, обликовале перцепцију, само схватање догађаја. По тим се фотографијама заправо мери како читава колективна свест памти догађаје. Ристо Марјановић урадио је исто, али га није имао ко славити и његовим се фотографијама није обликовало колективно памћење. А могло је.
Од Анастаса Јовановића, који је својим дагеротипијама – протофотографијама – први дао реалистичко, стварно, документарно лице Србији и кроз игру светла, металним плочама премазаним хемијском емулзијом, портретисао за вечност њене највеће умове и најважније историјске личности. Нико до Марјановића није важније визуелне документе оставио српској култури и историји. А то што му је било одређено да падне у период 1914–1918, у најдраматичније и најтрагичније доба српске државе, значило је да му је намењена судбина у којој његов рад неће никако моћи бити „једино” документаристички и репортерски, него и интерпретативни, онај који тумачи, који, хтео – не хтео, суди. И добро да је тако било. Неко је морао запамтити све што се догодило народу у те страшне четири године, морао оставити запис, слику, памћење, јер без њих ништа не би више имало смисла.
Марјановић је створио опус – заиста опус – фотографија које је објављивао у „Њујорк хералду”, а 1916. изложене су на великој изложби у Лувру, након које су савезничке силе Антанте и остатак света први пут видели размере епопеје српске војске и државе у прве две године рата. И оно што је Први светски рат учинио Србији међу европским народима нико није платио такву цену напада Централних сила, аустријске окупације и свега што ће уследити у те четири године безумља и незапамћеног искушења мале државе и њеног народа који ће издржати више него што би иједан требало.
Већ и мали избор Марјановићевих фотографија довољан је да се види колико је својом камером ухватио репортер, Београђанин родом из Шапца. Како су само потресни ти кадрови: дечаци у униформи, један с медаљом, гледају насмејано и тужно у камеру; колона војске која вијуга узбрдо уз албанске и црногорске врлети као у библијском еху Егзодуса; краљ Петар Први Карађорђевић седи у снегу попут обичног војника, као што је и приличило команданту народне војске; задивљујућа и мистична фотографија војске која прелази Везиров мост као да, спајајући се с будућношћу, тајно антиципира Андрића.
И једина релативно позната, насловљена „Радо иде Србин у војнике”, по песми-будници Јосифа Руњанина и на текст скоро заборављеног Васе Живковића. У кадру, група момака под шајкачама и у опанцима шиљканима, момци распевани и насмејани на сеоском блатном друму, као на платну Паје Јовановића. Дигнути у регруте, иду у рат. Фотограф их је ухватио спреда, као у ходу, у целим фигурама, како један поред другог готово у истој равнини иду путем. Крећу се у дијагонали од камере, не окренути нама сасвим, него као поред нас. Певају, уста су им отворена док иду „скоком сретних пијаних бића”, како пева Црњански у „Стражилову”, један подиже и чутурицу, наздравља, али све је некако очајно и тешко. Снага фотографије, њена експресивност у нашем каснијем сазнању о њиховим судбинама, тек довршава композицију интерпретативно, надвија кадар тамним облаком скорог и страшног усуда већине ових момака.
Фотографија, кад би се већ ту и тамо објавила, није била комплетна. Тек смо недавно сазнали: фалила јој је маргина и композиција је по правилу излазила тако, с одрезаним рубом. А тамо баш, иза руба, сакрива се суштаство: у словима и речима као знаковима који као на платнима старих мајстора открију тајну тек кад се измени ракурс, кад се гледалац измакне и стане ближе и косо од платна, кад измени тачку посматрања и око му клизне да види оно што се скривало до тада. На маргини Марјановић је исписао руком имена младића – будућих ратника. Као да је нека виша свест немилосрдно управљала овим именима, играјући се нељудском иронијом: „Славомир, Драгомир, Љубомир...” Све и један у своме имену има реч „мир”.
Кад одћути мало са собом самим над том чињеницом, упита се човек секунду касније желео то или не: који ће од њих дочекати да им се реч из имена поклопи са стварношћу коју реч призива и за којом жуди? Који ће од њих добити на страшној коцки?
И данас се дах заустави на час над овим tableau vivantom земаљских патника – овај је кадар за нас важан као сва чувена светска платна великих културних сила.
