Ko je vlasnik istorije?

Da li je na vidiku završetak višedecenijskog spora Grčke i Velike Britanije o povratku delova friza Partenona, koji se nalaze u Britanskom muzeju – takozvani Elginov mermer – u zemlju porekla, odnosno u Muzej Akropolja u Atini? Inicijativu da se neprocenjivo kulturno blago od ne samo nacionalnog već i svetskog značaja, staro 25 vekova, ponovo nađe na mestu odakle ga je, početkom 19. veka, odneo britanski diplomata Tomas Brus, lord Elgin, podržala je celokupna međunarodna zajednica, uključujući istaknute pojedince i institucije, među kojima su Unesko i, u tu svrhu osnovano, Međunarodno udruženje za ponovno ujedinjenje skulptura sa Partenona (IARPS), u čijem članstvu su ugledni istoričari, arheolozi, naučnici, umetnici, pravnici... Krajem prošlog meseca, predsednik Grčke Konstantinos Tasulas i ministarka kulture Lina Mendoni pozvali su na razgovor predstavnike nacionalnih komiteta IARPS iz osam zemalja, predsednika ovog udruženja arheologa dr Krisa Titgata i novoizabranu potpredsednicu Ines Kljaković Mišović, po struci eknomistu, koja nam prenosi svoje utiske sa ovog događaja.

Koji su glavni zaključci i poruke sa tog sastanka i, najvažnije, hoće li i kada Elginov mermer stići u Atinu?

Ovaj susret predstavlja rezultat višegodišnje saradnje i negovanja bliskih odnosa koje grčke institucije razvijaju sa, kako ih same nazivaju, neformalnim ambasadorima dobre volje i kulturnim poslenicima iz različitih zemalja povodom slučaja skulptura sa Partenona, koji privlači pažnju svetske kulturne zajednice ne samo zbog svog simboličkog značaja, već i zbog kompleksnosti. Moj ovogodišnji izbor za potpredsednicu IARPS može se tumačiti kao važno priznanje za dosadašnji rad i posvećenost srpskog komiteta. Detalji priče o otuđenju i zahtevu za povratak mermera nalikuju zapletu kriminalističkog romana, dok su njene posledice višeslojne – pravne, etičke i moralne. Još je grčki istoričar Tukidid iz 5. veka p. n. e. u Istoriji Peloponeskog rata zabeležio: „Jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju.” Iako vanvremenska, ova opservacija danas se ipak suočava s drugačijim civilizacijskim standardima. Svet sve teže prihvata kolonijalnu praksu prisvajanja kulturnih dobara, kakvom se smatra i uklanjanje skulptura sa Partenona tokom osmanske vlasti u 19. veku. Društveni i politički kontekst iz tog perioda odavno ne važi, a upravo se sa tim istorijskim nasleđem danas suočava Velika Britanija, postavljajući pitanje kako učiniti moralno ispravnu stvar, a istovremeno sačuvati obraz pred domaćom i međunarodnom javnošću.

Najznačajniji pomak u tom smeru jeste promena javnog mnjenja u samoj Britaniji: istraživanja pokazuju rastuću podršku domaće javnosti grčkom zahtevu za repatrijaciju skulptura. To utiče i na stavove tradicionalno konzervativnog muzejskog establišmenta, koji sve otvorenije razmatra mogućnost povratka antičkog blaga Atini – ne kao poraz, već kao čin kulturne odgovornosti i međunarodnog ugleda. Grčki predsednik i ministarka kulture snažno podržavaju nastavak ovih aktivnosti, ocenjujući dosadašnji tok kao ohrabrujući. Zajednički je zaključak svih učesnika da je povratak skulptura sa Partenona danas realniji i izvesniji nego što je bio pre pet ili deset godina.

O ovome grčki premijer Kirijakos Micotakis od prošle godine pregovara sa britanskim kolegom Kirom Starmerom i predsednikom Britanskog muzeja Džordžom Ozbornom. Sa kakvim rezultatima?

Pitanje povraćaja skulptura sa Partenona za Grčku predstavlja temu od najvišeg nacionalnog značaja – i to s punim pravom. Upravo zbog tog značaja Atina već decenijama vodi borbu pažljivo balansirajući između principa i pragmatizma. Iako su nedavni razgovori grčkog premijera, lidera britanskih laburista i predsednika upravnog odbora Britanskog muzeja održani daleko od očiju javnosti, sama činjenica da su kontakti ostvareni i da Muzej uopšte pristaje da razgovara o mogućnosti povraćaja predstavlja važnu vest. Tokom godina, grčka strana je nastupala racionalno i diplomatski uz oslonac na principe realpolitike, ali u poslednje vreme njen stav postaje čvršći i odlučniji. Promenjene međunarodne okolnosti idu u prilog Atini: nakon duge krize Grčka se ekonomski oporavila, Ujedinjeno Kraljevstvo je napustilo Evropsku uniju, a sve više prestižnih svetskih muzeja otvara pitanje restitucije kulturnih dobara zemljama njihovog porekla. U takvom kontekstu, čini se da je put grčke vlade ka rešenju ovog dugotrajnog spora – uprkos svim izazovima – danas bolje osvetljen nego u vreme njenih prethodnika.

Kad je, zapravo, podnet zvaničan zahtev Grčke da se vrate statue sa Partenona? Kad je pokrenuta međunarodna inicijativa i ko su najglasniji njeni zagovornici, a ko protivnici?

Grčka borba za povratak skulptura sa Partenona traje gotovo koliko i sama moderna grčka država. Neposredno nakon sticanja nezavisnosti i oslobođenja od Osmanskog carstva 1837. godine osnovana je Arheološka služba – najstarija institucija te vrste u Evropi – čime je simbolično započeta institucionalna zaštita nacionalne kulturne baštine i, ujedno, misija povraćaja partenonskih skulptura. Iako je intenzitet tog procesa varirao u skladu s političkim i ekonomskim okolnostima, ključni trenutak nastupa osamdesetih godina prošlog veka, kad je tadašnja ministarka kulture Melina Merkuri, proslavljena glumica i neumorna kulturna aktivistkinja, pokrenula prvi zvanični zahtev za povratak skulptura, obraćajući se ne samo Britanskom muzeju već i Unesku. Ona je postala simbol borbe za Partenon, a njen angažman inspirisao je mnoge ugledne i slavne ličnosti da joj se pridruže. Grčka danas ima snažne saveznike među najpoznatijim predstavnicima savremene kulture, kao što je holivudski par Džordž i Amal Kluni. Amalina advokatska kancelarija je, inače, neposredno učestvovala u izradi pravne argumentacije za ovaj slučaj. Možda je još značajnije kad podrška dolazi iz same Britanije: poznata imena poput glumice Eme Tompson i pisca Stivena Fraja sve otvorenije govore u prilog povraćaja. Ova kombinacija stručnog, institucionalnog i javnog pritiska pokazuje da borba Grčke za povratak partenonskih skulptura nije samo nacionalno pitanje već globalni simbol kulturne pravde.

Kako se Srbija našla među državama koje podržavaju ovu inicijativu?

Srpski komitet za povraćaj skulptura sa Partenona osnovan je 2002. godine na inicijativu Diogenisa Valavanidisa, intelektualca i kosmopolite grčkog porekla, rođenog u Beogradu. Zahvaljujući njegovom ličnom angažmanu i međunarodnim vezama, francuski reditelj Žil Dasen, suprug legendarne Meline Merkuri, dao je saglasnost da komitet u Srbiji ponese upravo njeno ime – čime je stvoren simboličan most između dve zemlje i dodatno naglašena važnost očuvanja zajedničke kulturne baštine. Od osnivanja do danas, Komitet okuplja istaknute ličnosti iz različitih oblasti: karijerne diplomate, bivše ambasadore, umetnike i naučnike. Među prvim članovima bio je i naš ugledni istoričar umetnosti i likovni kritičar Nikola Kusovac, poznat po posvećenosti zaštiti i interpretaciji kulturne baštine.

Da su veze između Srbije i Grčke na ovom polju mnogo dublje nego što se na prvi pogled čini, svedoči i podatak da se na čelu Austrijskog komiteta nalazi čovek srpskog porekla, a još značajniji trag ostavio je Švajcarac srpskog porekla profesor Dušan Siđanski, osnivač Ženevskog centra za evropske studije i dugogodišnji profesor Univerziteta u Ženevi. Njegov rad na internacionalizaciji pitanja partenonskih skulptura u okviru evropskih institucija u Briselu bio je od ključne važnosti za afirmaciju ove teme na agendi EU.

Nedavno je u staroj zgradi parlamenta u Atini, gde je Grčka prvi put pokrenula svoje pravne napore za povratak Elginovog mermera, a gde je sad dom Nacionalnog istorijskog muzeja, održana debata pod nazivom Povratak skulptura Partenona: Ko je vlasnik istorije?, u kojoj su stručnjaci suočili dva suprotstavljena stava, grčki i britanski. Kako je prošla rasprava?

Među učesnicima nije bilo političara ni predstavnika državnih institucija, a u sučeljavanju mišljenja otvoren je prostor za konstruktivne, kompromisne predloge za rešavanje spora, od međumuzejskih razmena i dugoročnih pozajmica do modela rotacije delova kolekcije i zajedničkog upravljanja kulturnim nasleđem. Ovaj pomak u samom poimanju vlasništva nad kulturnim dobrima mogao bi predstavljati važan korak ka ostvarenju ideje reunifikacije Partenona – ne samo kao arhitektonskog remek-dela već kao simbola univerzalne kulturne celine.

Koje su glavne tačke spora u vezi s povratkom Elginovog mermera u Grčku?

U zavisnosti od sagovornika, stavovi o tome kako su partenonske skulpture završile u Londonu mogu zvučati sasvim suprotno. Za Britanski muzej i deo britanske javnosti, reč je o legalno stečenoj kolekciji nabavljenoj putem kupoprodajnog ugovora lorda Elgina sa predstavnicima otomanskih vlasti u Grčkoj. U njihovoj interpretaciji, pravna situacija je čista kao suza. Međutim, zvanična Atina, kao i članovi Međunarodnog komiteta za povratak skulptura, snažno osporavaju ovu verziju događaja. U središtu spora je takozvani sultanov ferman, dokument kojim je, navodno, Elgin dobio dozvolu za izvođenje radova na Akropolju. Problem je što taj dokument nikada nije pronađen u originalu, a i da jeste, prema mnogim tumačenjima, on nije obuhvatao pravo da se delovi hrama Partenona uklanjaju i odnose iz zemlje. Upitna je, dakle, ne samo zakonitost dozvole nego i njeno stvarno postojanje, dok moralna dimenzija čina – i danas, dva veka kasnije – izaziva burne reakcije. Kako je još onda zapisao engleski pesnik i borac za grčku slobodu Lord Bajron, „oljuštiti Partenon i preneti ga kao trofej u neku drugu zemlju” predstavlja čin kulturnog vandalizma.

U pokušaju da se pravno odbrane, zagovornici statusa kvo često previđaju činjenicu da Britanski muzej nije skulpture preuzeo direktno od Elgina, već je kolekciju od njega otkupio britanski parlament, koji ju je zatim poklonio muzeju, što dodatno komplikuje lanac vlasništva, ali ne menja suštinu spora. Partenonu je naneta šteta, njegov integritet je narušen, a Grčka se i dalje bori za pravo da monumentalno umetničko i civilizacijsko delo vrati svojoj izvornoj celini. Iako se vodi kao pravni slučaj, on je duboko politički, kulturni i etički i ne tiče se samo Grčke i Britanije, već postavlja univerzalna pitanja o pravu naroda na sopstveno nasleđe.

Širom sveta ima još sličnih primera međunarodnih sporova o vraćanju predmeta kulturnog i istorijskog nasleđa koje su prisvojili i odneli strani osvajači nelegalnom kupovinom ili kao ratni plen. Kako se oni rešavaju?

Egipat traži povratak ploče iz Rozete, Kina artefakte opljačkane iz Letnje palate, a Indija dijamant Kohinor. Najsvežiji primeri uspešne repatrijacije su povraćaj Beninskih bronzi iz Nemačke i SAD u Nigeriju, kao i vraćanje Klimtovog portreta Adele Bloh-Bauer naslednicima žrtava Trećeg rajha. Iako mnogi slučajevi ostaju nerešeni, ohrabruju sve veći pritisak javnosti i promene u politici pojedinih muzeja i država, što ukazuje da je u savremenom svetu sve teže opravdati zadržavanje otuđene kulturne baštine.

Zaštita kulturno-istorijskih dobara jedna je od bolnih tema i za našu zemlju, čiji se dragoceni manastiri nalaze na teritoriji Kosova i Metohije i u sadašnjim političkim okolnostima njihov je opstanak ugrožen. Da li i mi možemo računati na podršku međunarodne javnosti i na koji način?

Ostajem oprezni optimista po ovom pitanju. Na osnovu brojnih ličnih susreta i razgovora – jedan od njih je bio i pomenuti sastanak sa predsednikom Grčke – mogu da potvrdim da postoji jasno razumevanje za kompleksnost situacije sa kojom se Srbija suočava u zaštiti kulturne baštine najvišeg značaja na prostoru Kosova i Metohije. Grčko iskustvo nas uči koliko je dragoceno graditi dobre odnose i povezivati se sa stručnjacima i saveznicima izvan sopstvenih granica, sa ljudima koji imaju znanje, međunarodnu reputaciju i istinsku želju da doprinesu rešavanju pitanja koja prevazilaze politiku i dotiču samu srž identiteta jednog naroda. U takvim procesima nema brzih rešenja: potrebni su planski rad, strpljenje i politička mudrost da bi se, čak i u najizazovnijim okolnostima, došlo do razboritih i održivih kompromisa. Grčka nikada nije odustala od zahteva za povratak partenonskih skulptura, bez obzira na unutrašnje krize ili međunarodne prepreke, znajući da je saradnja sa Londonom uslov za pozitivan ishod. Njihova istrajnost nas podseća da ni najdalji ciljevi nisu nedostižni – ako postoji jasna vizija, upornost i dostojanstven pristup koji nadilazi dnevnu politiku.