Ко је власник историје?

Да ли је на видику завршетак вишедеценијског спора Грчке и Велике Британије о повратку делова фриза Партенона, који се налазе у Британском музеју – такозвани Елгинов мермер – у земљу порекла, односно у Музеј Акропоља у Атини? Иницијативу да се непроцењиво културно благо од не само националног већ и светског значаја, старо 25 векова, поново нађе на месту одакле га је, почетком 19. века, однео британски дипломата Томас Брус, лорд Елгин, подржала је целокупна међународна заједница, укључујући истакнуте појединце и институције, међу којима су Унеско и, у ту сврху основано, Међународно удружење за поновно уједињење скулптура са Партенона (IARPS), у чијем чланству су угледни историчари, археолози, научници, уметници, правници... Крајем прошлог месеца, председник Грчке Константинос Тасулас и министарка културе Лина Мендони позвали су на разговор представнике националних комитета IARPS из осам земаља, председника овог удружења археолога др Криса Титгата и новоизабрану потпредседницу Инес Кљаковић Мишовић, по струци екномисту, која нам преноси своје утиске са овог догађаја.

Који су главни закључци и поруке са тог састанка и, најважније, хоће ли и када Елгинов мермер стићи у Атину?

Овај сусрет представља резултат вишегодишње сарадње и неговања блиских односа које грчке институције развијају са, како их саме називају, неформалним амбасадорима добре воље и културним посленицима из различитих земаља поводом случаја скулптура са Партенона, који привлачи пажњу светске културне заједнице не само због свог симболичког значаја, већ и због комплексности. Мој овогодишњи избор за потпредседницу IARPS може се тумачити као важно признање за досадашњи рад и посвећеност српског комитета. Детаљи приче о отуђењу и захтеву за повратак мермера наликују заплету криминалистичког романа, док су њене последице вишеслојне – правне, етичке и моралне. Још је грчки историчар Тукидид из 5. века п. н. е. у Историји Пелопонеског рата забележио: „Јаки раде оно што могу, а слаби трпе оно што морају.” Иако ванвременска, ова опсервација данас се ипак суочава с другачијим цивилизацијским стандардима. Свет све теже прихвата колонијалну праксу присвајања културних добара, каквом се сматра и уклањање скулптура са Партенона током османске власти у 19. веку. Друштвени и политички контекст из тог периода одавно не важи, а управо се са тим историјским наслеђем данас суочава Велика Британија, постављајући питање како учинити морално исправну ствар, а истовремено сачувати образ пред домаћом и међународном јавношћу.

Најзначајнији помак у том смеру јесте промена јавног мњења у самој Британији: истраживања показују растућу подршку домаће јавности грчком захтеву за репатријацију скулптура. То утиче и на ставове традиционално конзервативног музејског естаблишмента, који све отвореније разматра могућност повратка античког блага Атини – не као пораз, већ као чин културне одговорности и међународног угледа. Грчки председник и министарка културе снажно подржавају наставак ових активности, оцењујући досадашњи ток као охрабрујући. Заједнички је закључак свих учесника да је повратак скулптура са Партенона данас реалнији и извеснији него што је био пре пет или десет година.

О овоме грчки премијер Киријакос Мицотакис од прошле године преговара са британским колегом Киром Стармером и председником Британског музеја Џорџом Озборном. Са каквим резултатима?

Питање повраћаја скулптура са Партенона за Грчку представља тему од највишег националног значаја – и то с пуним правом. Управо због тог значаја Атина већ деценијама води борбу пажљиво балансирајући између принципа и прагматизма. Иако су недавни разговори грчког премијера, лидера британских лабуриста и председника управног одбора Британског музеја одржани далеко од очију јавности, сама чињеница да су контакти остварени и да Музеј уопште пристаје да разговара о могућности повраћаја представља важну вест. Током година, грчка страна је наступала рационално и дипломатски уз ослонац на принципе реалполитике, али у последње време њен став постаје чвршћи и одлучнији. Промењене међународне околности иду у прилог Атини: након дуге кризе Грчка се економски опоравила, Уједињено Краљевство је напустило Европску унију, а све више престижних светских музеја отвара питање реституције културних добара земљама њиховог порекла. У таквом контексту, чини се да је пут грчке владе ка решењу овог дуготрајног спора – упркос свим изазовима – данас боље осветљен него у време њених претходника.

Кад је, заправо, поднет званичан захтев Грчке да се врате статуе са Партенона? Кад је покренута међународна иницијатива и ко су најгласнији њени заговорници, а ко противници?

Грчка борба за повратак скулптура са Партенона траје готово колико и сама модерна грчка држава. Непосредно након стицања независности и ослобођења од Османског царства 1837. године основана је Археолошка служба – најстарија институција те врсте у Европи – чиме је симболично започета институционална заштита националне културне баштине и, уједно, мисија повраћаја партенонских скулптура. Иако је интензитет тог процеса варирао у складу с политичким и економским околностима, кључни тренутак наступа осамдесетих година прошлог века, кад је тадашња министарка културе Мелина Меркури, прослављена глумица и неуморна културна активисткиња, покренула први званични захтев за повратак скулптура, обраћајући се не само Британском музеју већ и Унеску. Она је постала симбол борбе за Партенон, а њен ангажман инспирисао је многе угледне и славне личности да јој се придруже. Грчка данас има снажне савезнике међу најпознатијим представницима савремене културе, као што је холивудски пар Џорџ и Амал Клуни. Амалина адвокатска канцеларија је, иначе, непосредно учествовала у изради правне аргументације за овај случај. Можда је још значајније кад подршка долази из саме Британије: позната имена попут глумице Еме Томпсон и писца Стивена Фраја све отвореније говоре у прилог повраћаја. Ова комбинација стручног, институционалног и јавног притиска показује да борба Грчке за повратак партенонских скулптура није само национално питање већ глобални симбол културне правде.

Како се Србија нашла међу државама које подржавају ову иницијативу?

Српски комитет за повраћај скулптура са Партенона основан је 2002. године на иницијативу Диогениса Валаванидиса, интелектуалца и космополите грчког порекла, рођеног у Београду. Захваљујући његовом личном ангажману и међународним везама, француски редитељ Жил Дасен, супруг легендарне Мелине Меркури, дао је сагласност да комитет у Србији понесе управо њено име – чиме је створен симболичан мост између две земље и додатно наглашена важност очувања заједничке културне баштине. Од оснивања до данас, Комитет окупља истакнуте личности из различитих области: каријерне дипломате, бивше амбасадоре, уметнике и научнике. Међу првим члановима био је и наш угледни историчар уметности и ликовни критичар Никола Кусовац, познат по посвећености заштити и интерпретацији културне баштине.

Да су везе између Србије и Грчке на овом пољу много дубље него што се на први поглед чини, сведочи и податак да се на челу Аустријског комитета налази човек српског порекла, а још значајнији траг оставио је Швајцарац српског порекла професор Душан Сиђански, оснивач Женевског центра за европске студије и дугогодишњи професор Универзитета у Женеви. Његов рад на интернационализацији питања партенонских скулптура у оквиру европских институција у Бриселу био је од кључне важности за афирмацију ове теме на агенди ЕУ.

Недавно је у старој згради парламента у Атини, где је Грчка први пут покренула своје правне напоре за повратак Елгиновог мермера, а где је сад дом Националног историјског музеја, одржана дебата под називом Повратак скулптура Партенона: Ко је власник историје?, у којој су стручњаци суочили два супротстављена става, грчки и британски. Како је прошла расправа?

Међу учесницима није било политичара ни представника државних институција, а у сучељавању мишљења отворен је простор за конструктивне, компромисне предлоге за решавање спора, од међумузејских размена и дугорочних позајмица до модела ротације делова колекције и заједничког управљања културним наслеђем. Овај помак у самом поимању власништва над културним добрима могао би представљати важан корак ка остварењу идеје реунификације Партенона – не само као архитектонског ремек-дела већ као симбола универзалне културне целине.

Које су главне тачке спора у вези с повратком Елгиновог мермера у Грчку?

У зависности од саговорника, ставови о томе како су партенонске скулптуре завршиле у Лондону могу звучати сасвим супротно. За Британски музеј и део британске јавности, реч је о легално стеченој колекцији набављеној путем купопродајног уговора лорда Елгина са представницима отоманских власти у Грчкој. У њиховој интерпретацији, правна ситуација је чиста као суза. Међутим, званична Атина, као и чланови Међународног комитета за повратак скулптура, снажно оспоравају ову верзију догађаја. У средишту спора је такозвани султанов ферман, документ којим је, наводно, Елгин добио дозволу за извођење радова на Акропољу. Проблем је што тај документ никада није пронађен у оригиналу, а и да јесте, према многим тумачењима, он није обухватао право да се делови храма Партенона уклањају и односе из земље. Упитна је, дакле, не само законитост дозволе него и њено стварно постојање, док морална димензија чина – и данас, два века касније – изазива бурне реакције. Како је још онда записао енглески песник и борац за грчку слободу Лорд Бајрон, „ољуштити Партенон и пренети га као трофеј у неку другу земљу” представља чин културног вандализма.

У покушају да се правно одбране, заговорници статуса кво често превиђају чињеницу да Британски музеј није скулптуре преузео директно од Елгина, већ је колекцију од њега откупио британски парламент, који ју је затим поклонио музеју, што додатно компликује ланац власништва, али не мења суштину спора. Партенону је нанета штета, његов интегритет је нарушен, а Грчка се и даље бори за право да монументално уметничко и цивилизацијско дело врати својој изворној целини. Иако се води као правни случај, он је дубоко политички, културни и етички и не тиче се само Грчке и Британије, већ поставља универзална питања о праву народа на сопствено наслеђе.

Широм света има још сличних примера међународних спорова о враћању предмета културног и историјског наслеђа које су присвојили и однели страни освајачи нелегалном куповином или као ратни плен. Како се они решавају?

Египат тражи повратак плоче из Розете, Кина артефакте опљачкане из Летње палате, а Индија дијамант Кохинор. Најсвежији примери успешне репатријације су повраћај Бенинских бронзи из Немачке и САД у Нигерију, као и враћање Климтовог портрета Аделе Блох-Бауер наследницима жртава Трећег рајха. Иако многи случајеви остају нерешени, охрабрују све већи притисак јавности и промене у политици појединих музеја и држава, што указује да је у савременом свету све теже оправдати задржавање отуђене културне баштине.

Заштита културно-историјских добара једна је од болних тема и за нашу земљу, чији се драгоцени манастири налазе на територији Косова и Метохије и у садашњим политичким околностима њихов је опстанак угрожен. Да ли и ми можемо рачунати на подршку међународне јавности и на који начин?

Остајем опрезни оптимиста по овом питању. На основу бројних личних сусрета и разговора – један од њих је био и поменути састанак са председником Грчке – могу да потврдим да постоји јасно разумевање за комплексност ситуације са којом се Србија суочава у заштити културне баштине највишег значаја на простору Косова и Метохије. Грчко искуство нас учи колико је драгоцено градити добре односе и повезивати се са стручњацима и савезницима изван сопствених граница, са људима који имају знање, међународну репутацију и истинску жељу да допринесу решавању питања која превазилазе политику и дотичу саму срж идентитета једног народа. У таквим процесима нема брзих решења: потребни су плански рад, стрпљење и политичка мудрост да би се, чак и у најизазовнијим околностима, дошло до разборитих и одрживих компромиса. Грчка никада није одустала од захтева за повратак партенонских скулптура, без обзира на унутрашње кризе или међународне препреке, знајући да је сарадња са Лондоном услов за позитиван исход. Њихова истрајност нас подсећа да ни најдаљи циљеви нису недостижни – ако постоји јасна визија, упорност и достојанствен приступ који надилази дневну политику.