Aleksin het-trik u Prislonici

Starčevac Aleksa Miletić neće više moći na Sabor frulaša „Oj, Moravo” u Prislonici kod Čačka, bar ne kao takmičar. To je otud što je ove godine treći put zaredom osvojio „Zlatnu frulu”, a propozicije tako nalažu. Konkurencija solidna i mlada, iz čitave Srbije, u dve kolone, nadmetala se u izvornoj i savremenoj kompoziciji, a novi-stari pobednik, priča se, nanovo je očarao stručni žiri, ovoga puta novokomponovanom „Baladom nerođenih” i jednim savremenim kolom.

Frula zasigurno jeste naš tradicionalni instrument, jer definicija kaže – nešto što traje duže od tri generacije smatra se tradicionalnim. Tako bi neupućene moglo da iznenadi da se na tom tananom instrumentu svira i nešto drugo, do izvornog melosa. Aleksa nas odmah ispravlja, pa kaže baš obrnuto. Mlađim generacijama bliža je baš novokomponovana, pa su tako i one koje je on odabrao pisane u novije vreme i delo su doajena Bore Dugića.

– Ja u svojoj okolini nisam imao nekog ko svira izvorno, frulaša koji bi mi to preneo. S druge strane, trenirao sam folklor, tu je bio orkestar, a novokomponovane kompozicije i jesu pisane za izvođenje sa orkestrom. I sve je u te dve kategorije različito – i melodija i način sviranja, boja tona... Možda će vas iznenaditi da je na takmičenjima više tog novijeg nego ovog izvornog, a da bi se došlo do nagrade mora se pokazati znanje i tehnika, ali i preneti emocije. Zato je moja takmičarska numera bila lagana, rubato, a kolom sam pokazao virtuoznost – objašnjava trostruki vlasnik „Zlatne frule”, mladi Aleksa Miletić, kojem se taj muzički instrument nekako ušunjao u život, takoreći niotkuda – jer niti je iz muzičke porodice, niti je to bio njegov prvi izbor. Najpre se tu našao sintisajzer, potom se latio harmonike, ali je i to, kaže, brzo batalio.

– Krenuo na časove kod frulaša u selu, bilo mi je zanimljivo i jednostavno se primilio. Tada me je otac pitao bi li se time profesionalno bavio, pa da kupi instrument, a ja sam onako sa 13 godina rekao – što da ne. Tako su stigle, ne jedna, nego tri frule, pa onda nisam mogao ni tako lako da odustanem. Dostigao sam solidan nivo, pa je bilo vreme za ozbiljniju poduku i časove kod profesionalaca. Bio sam svestan da još mnogo treba da učim i doradim, pa i ispravim neke stvari, što je bilo i najteže, jer teško je menjati navike – objašnjava sagovornik.

Kako mu muziciranje na tananoj jednocevki od drveta odlično ide, Aleksa se ove godine poduhvatio i novog izazova – dueta sa kolegom Lazarom Đorđevićem, pa su tako udruženi odneli prvu nagradu u kategoriji dueta. Sada čeka da u Starčevo stigne Majstorsko pismo, a mi pitamo šta je perspektiva mladog talentovanog i uspešnog frulaša, ali i studenta etnomuzikologije na Muzičkoj akademiji u Beogradu.

– Mnogo je različitih puteva, koji mogu i da se ukrštaju. Tu su dalja takmičenja u inostranstvu, ali ona zahtevaju drugačiji rad i repertoar. S druge strane, sebe ne vidim samo kao izvođača već i kao kompozitora, a uz to gledam da budem koncertno aktivan, da nastupam. Tu pomaže što sam član orkestra „Ambasadori”, koji u postavi ima frulu i po tome smo jedinstveni – napominje Aleksa Miletić, najbolji frulaš Srbije, u kojoj je frulaška praksa uvrštena u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, jer tamo gde se frula čuje – znači da ima ko da čuva narodno nasleđe.

Pobedio na fruli koju je napravio

Zgodno se uklopilo da je Aleksin otac Nenad stolar. Tako je u izradi pobedničkog instrumenta od retkog materijala – maklure – i sam učestvovao. Do te retke vrste drveta došli su slučajno. Prvi je sa tim krenuo Bora Dugić i ispostavilo se da je odlično – tri puta je tvrđe od hrasta i baš daje dobru boju tona, ali se teško nabavlja, priča nam mladi virtuoz, koji je u međuvremenu ovladao i zanatom.

– Tata je tu za sečenje na meru, bušenje rupa, kasnije za prohrom, a ja sam za finije radove, za jezičke, piskove, čepove, štelovanje, poliranje... Sve se radi u serijama i treba dosta vremena, nekada i više meseci, ali je moje zadovoljstvo veće kad sviram na instrumentu koji sam napravio – priča Aleksa Miletić, prva frula Srbije.

Majka svih instrumenata i u poslovici

Ako se izuzmu udaraljke, frula se smatra najstarijim muzičkim instrumentom. Može se napraviti od desetak vrsta drveta, a najčešće je to od šljive i što starije, to bolje. „Berba” traje od jeseni do proleća, biraju se stabla na južnoj, osunčanoj strani i siromašnoj podlozi, pa sledi sušenje – najmanje pet godina i izrada. U zapadnoj i centralnoj Srbiji zovu je svirala, svirojka i sviralče ili svirajče, dok je u tradiciji istočnih i južnih srpskih krajeva znaju kao duduk i duduče. Za njen nastanak i razvoj vezane su mnoge legende. Jedna kaže da je prvu odsvirao vetar na slomljenoj trsci, a čovek zatim samo oponašao prirodu. Pored priča i bajki, imamo mi i izreke i poslovice u kojima je frula centralna tema. Tako je svepopularna metafora za bezvrednu i nevažnu osobu „poslednja (deveta ili zadnja) rupa na svirali”. Tu je i ona „duvati u isti duduk” – isto misliti sa nekim, pa „zasviraj i za pojas zadeni” – znati meru, a jedan od naziva za frulu – duduk – ima u srpskom jeziku i figurativno značenje „neznalica”.