Алексин хет-трик у Прислоници

Старчевац Алекса Милетић неће више моћи на Сабор фрулаша „Ој, Мораво” у Прислоници код Чачка, бар не као такмичар. То је отуд што је ове године трећи пут заредом освојио „Златну фрулу”, а пропозиције тако налажу. Конкуренција солидна и млада, из читаве Србије, у две колоне, надметала се у изворној и савременој композицији, а нови-стари победник, прича се, наново је очарао стручни жири, овога пута новокомпонованом „Баладом нерођених” и једним савременим колом.

Фрула засигурно јесте наш традиционални инструмент, јер дефиниција каже – нешто што траје дуже од три генерације сматра се традиционалним. Тако би неупућене могло да изненади да се на том тананом инструменту свира и нешто друго, до изворног мелоса. Алекса нас одмах исправља, па каже баш обрнуто. Млађим генерацијама ближа је баш новокомпонована, па су тако и оне које је он одабрао писане у новије време и дело су доајена Боре Дугића.

– Ја у својој околини нисам имао неког ко свира изворно, фрулаша који би ми то пренео. С друге стране, тренирао сам фолклор, ту је био оркестар, а новокомпоноване композиције и јесу писане за извођење са оркестром. И све је у те две категорије различито – и мелодија и начин свирања, боја тона... Можда ће вас изненадити да је на такмичењима више тог новијег него овог изворног, а да би се дошло до награде мора се показати знање и техника, али и пренети емоције. Зато је моја такмичарска нумера била лагана, рубато, а колом сам показао виртуозност – објашњава троструки власник „Златне фруле”, млади Алекса Милетић, коjeм се тај музички инструмент некако ушуњао у живот, такорећи ниоткуда – јер нити је из музичке породице, нити је то био његов први избор. Најпре се ту нашао синтисајзер, потом се латио хармонике, али је и то, каже, брзо баталио.

– Кренуо на часове код фрулаша у селу, било ми је занимљиво и једноставно се примилио. Тада ме је отац питао би ли се тиме професионално бавио, па да купи инструмент, а ја сам онако са 13 година рекао – што да не. Тако су стигле, не једна, него три фруле, па онда нисам могао ни тако лако да одустанем. Достигао сам солидан ниво, па је било време за озбиљнију подуку и часове код професионалаца. Био сам свестан да још много треба да учим и дорадим, па и исправим неке ствари, што је било и најтеже, јер тешко је мењати навике – објашњава саговорник.

Како му музицирање на тананој једноцевки од дрвета одлично иде, Алекса се ове године подухватио и новог изазова – дуета са колегом Лазаром Ђорђевићем, па су тако удружени однели прву награду у категорији дуета. Сада чека да у Старчево стигне Мајсторско писмо, а ми питамо шта је перспектива младог талентованог и успешног фрулаша, али и студента етномузикологије на Музичкој академији у Београду.

– Много је различитих путева, који могу и да се укрштају. Ту су даља такмичења у иностранству, али она захтевају другачији рад и репертоар. С друге стране, себе не видим само као извођача већ и као композитора, а уз то гледам да будем концертно активан, да наступам. Ту помаже што сам члан оркестра „Амбасадори”, који у постави има фрулу и по томе смо јединствени – напомиње Алекса Милетић, најбољи фрулаш Србије, у којој је фрулашка пракса уврштена у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа, јер тамо где се фрула чује – значи да има ко да чува народно наслеђе.

Победио на фрули коју је направио

Згодно се уклопило да је Алексин отац Ненад столар. Тако је у изради победничког инструмента од ретког материјала – маклуре – и сам учествовао. До те ретке врсте дрвета дошли су случајно. Први је са тим кренуо Бора Дугић и испоставило се да је одлично – три пута је тврђе од храста и баш даје добру боју тона, али се тешко набавља, прича нам млади виртуоз, који је у међувремену овладао и занатом.

– Тата је ту за сечење на меру, бушење рупа, касније за прохром, а ја сам за финије радове, за језичке, пискове, чепове, штеловање, полирање... Све се ради у серијама и треба доста времена, некада и више месеци, али је моје задовољство веће кад свирам на инструменту који сам направио – прича Алекса Милетић, прва фрула Србије.

Мајка свих инструмената и у пословици

Ако се изузму удараљке, фрула се сматра најстаријим музичким инструментом. Може се направити од десетак врста дрвета, а најчешће је то од шљиве и што старије, то боље. „Берба” траје од јесени до пролећа, бирају се стабла на јужној, осунчаној страни и сиромашној подлози, па следи сушење – најмање пет година и израда. У западној и централној Србији зову је свирала, свиројка и свиралче или свирајче, док је у традицији источних и јужних српских крајева знају као дудук и дудуче. За њен настанак и развој везане су многе легенде. Једна каже да је прву одсвирао ветар на сломљеној трсци, а човек затим само опонашао природу. Поред прича и бајки, имамо ми и изреке и пословице у којима је фрула централна тема. Тако је свепопуларна метафора за безвредну и неважну особу „последња (девета или задња) рупа на свирали”. Ту је и она „дувати у исти дудук” – исто мислити са неким, па „засвирај и за појас задени” – знати меру, а један од назива за фрулу – дудук – има у српском језику и фигуративно значење „незналица”.