Džungla na trotoaru
Zbog preovladavanja automobilskog saobraćaja i svoje ugroženosti na kolovozu, biciklisti su počeli da koriste trotoare za bezbedniju vožnju. Iako su tom prilikom narušili garantovanu sigurnost pešaka i ugrozili njihove živote, ovakvo ponašanje su tolerisali organi reda
ANTROPOLOŠKO OGLEDALO
Bojan Jovanović
Odnosom prema datom prirodnom prostoru čovek je odgovorio na izazov da ga kreativno preoblikuje i stvaranjem svog staništa formira novu životnu sredinu. U gradovima je ona dobila odlike urbane kulture i s vremenom se razvila u složenu prostornu celinu. Za razliku od prirodnog ambijenta, kultura uspostavlja pravila kontrolisanja i uzdržavanja od neposrednog zadovoljenja prirodnih težnji kršenjem utvrđenih pravila i zakona ponašanja na javnim mestima.
Nastao kao rezultat mnogih ostvarenih ideja o njegovom najoptimalnijem uređenju, urbani prostor je entitet od čijeg uspešnog funkcionisanja zavisi kvalitet ljudskog života, a čije je održavanje postalo važnije od njegovog stvaranja. Taj prostor pretpostavlja slobodu za mogućnost sankcionisanja pojedinačnog kršenja javnog reda, ali kada takvo ponašanje postane izraženije i nekažnjivo, onda je ugrožena kultura pokazatelj opasnosti koja preti čoveku u javnom prostoru.
Urbani prostor nije samo mesto određeno svojom fizičkom datošću već i raznovrsnim iskustvima građana koji u njemu žive. I upravo ta iskustva i predstavljaju činioce njegove zadatosti u ostvarenju civilizacijske standardizacije kulturnog života u gradu. Pozvani da prema svojim sposobnostima budu saradnici u kulturnom oplemenjivanju svog javnog prostora, građani to čine izloženi i iskušenjima svog egoizma i ličnih interesa. Podležući ovim iskušenjima, uzurpiraju taj prostor, a tolerisanjem njihovog neadekvatnog ponašanja i bahatosti, prostor se zapušta i pretvara u ambijent ljudskog samootuđenja. Potrebno je, dakle, da umno uvek bdi nad onim što čovek bezumno čini u težnji da zadovoljavanjem svojih egoističnih interesa poruši vrednosti kulture izrađene adekvatnim organizovanjem javnog prostora.
Taj prostor ocrtava kulturni kontekst koji daje značenje svim elementima u svom okviru, a njegova promena menja značenje tim elementima kao što i unošenje brojnih novih elemenata menja prvobitni kontekst. U prostoru gde bi sve trebalo da bude na svom mestu pojedini elementi su tamo gde ne bi trebalo da budu i time postaju činioci nečistoće, nereda i haosa. Na primeru određenog segmenta uličnog saobraćaja u našim gradovima vide se negativne posledice takvog procesa.
Pešaci kao pokretni stubovi
Zbog preovladavanja automobilskog saobraćaja i svoje ugroženosti na kolovozu, biciklisti su počeli da koriste trotoare za bezbedniju vožnju. Iako su tom prilikom, kršeći pravila urbanog ponašanja i Zakon o bezbednosti u saobraćaju, narušili garantovanu sigurnost pešaka i ugrozili njihove živote, njihovo ponašanje su tolerisali organi reda. Pešaci su bili sve nebezbedniji na trotoaru, a njihovo kretanje je postalo posebno ugroženo kada su počele sa radom službe za dostavu, čiji kuriri koriste prvenstveno bicikle kao prevozno sredstvo. Njihovom prebrzom i rizičnom vožnjom po trotoaru u cilju da što pre stignu do naručioca isporuke dramatizovali su kretanje pešaka do mogućnosti tragičnog ishoda.
Pešaci su u tom ambijentu svedeni na pokretne stubove između kojih, kao kroz kapije, bahati biciklisti slalomskom vožnjom prolaze trotoarom. Na osnovu snimaka sa sigurnosnih kamera, koje postoje na mnogim objektima duž prometnih ulica, može se postaviti pitanje o neprisustvu organa reda na tim mestima i njihovim motivima i razlozima da žmure pred ovom pojavom. U tom kontekstu se javljaju i trotinetisti, koji su, vozeći po trotoaru, takođe uvećali stepen nebezbednosti ovog prostora za pešake. Za razliku od drugih zemalja u kojima je biciklistima i trotinetistima zabranjeno kretanje trotoarom, odnosno njegovim delom predviđenim za pešake, u nas je uobičajena praksa tolerisanja njihove vožnje i po tim površinama.
Budući da je bicikl, prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja, određen kao vozilo, predviđeno je da se ono koristi za vožnju uličnim ili putnim kolovozom, na kojem mogu biti definisane biciklističke staze i trake. Trotoar je predviđen za kretanje pešaka, što podrazumeva da se po njemu, na pešačkim prelazima i u pešačkim zonama bicikl ne sme voziti. Tokom proteklih godina u sudaru sa biciklima više stotina pešaka je teže i lakše povređeno, a usmrćeno je njih nekoliko, što je nedovoljna opomena da se oni bolje zaštite.
Polazeći od određenja da je bicikl vozilo, njegovo korišćenje u saobraćaju je tačno definisano u svim većim evropskim gradovima. U Berlinu, Parizu, Rimu, Londonu, Madridu strogo je zabranjena vožnja bicikla trotoarom, predviđenim za pešake, kao i u pešačkim zonama. U svim gradovima pešaci su bezbedni na trotoaru, a ugroženi samo ukoliko ne poštuju iscrtanu biciklističku traku predviđenu za kretanje biciklista i trotinetista.
Javni prostor je kulturna tvorevina čije postojanje zavisi od njegovog održavanja. Izložen promenama, dobija neobične patološke karakteristike koje uočavamo i prećutno tolerišemo, ali nas njihovo postojanje iznenadi posrednim suočavanjem sa njima kada ih doživimo kao prepreku za normalno funkcionisanje. To se dogodi kada nas iz osećaja sigurnosti dok hodamo trotoarom prene biciklista koji naleti na nas.
Ovakvo ponašanje biciklista na trotoaru tolerisali su ne samo građani već i organi reda, koji gotovo nezainteresovano gledaju kako bahatom vožnjom trotoarom ugrožavaju pešake. Iako je trebalo da štite funkciju trotoara od nasilja biciklista i njihove uzurpacije i zloupotrebe ovog javnog prostora, oni su svojim nečinjenjem dopustili da se on otuđi od svoje prvobitne namene i pretvori u neprimeren i nehuman ambijent. Na gotovo svakodnevne incidente policajci gledaju gotovo nezainteresovano. Umesto da brinu o održavanju reda i svojim prisustvom i adekvatnim reagovanjem deluju preventivno i spreče njegovo urušavanje, oni su postali svojevrsni čuvari nereda. Ova pojava, dakle, ima i šire značenje za stanje nereda u zemlji u kojoj građani vape za adekvatnim funkcionisanjem postojećih institucija.
Urbana tama
Kako su pešaci najugroženiji i najranjiviji učesnici u saobraćaju, njihova bezbednost bi, bar na trotoaru, trebalo da ima najviši stepen garancije. Međutim, upravo na tom delu ulice predviđenom prvenstveno za njihovo kretanje, oni postaju najugroženiji. Bezobzirni i agresivni biciklisti i trotinetisti nekažnjeno voze po pločniku, a tolerisanje masovne uzurpacije ovog pešačkog dela ulice dovelo je do bezakonja i stvaranja džungle na trotoaru. Zatvaranjem očiju predstavnika državnih organa reda i gradskih vlasti pred problemom ugrožavanja, povređivanja i ubijanja pešaka na trotoaru, njihov lični mrak postaje i naša urbana tama.
Nedavne inicijative za projekte iznajmljivanja električnih trotineta i uvođenja sistema javnih bicikala u javni saobraćaj u Nišu i Beogradu neostvarive su bez bazične infrastrukture izgrađenih biciklističkih staza i traka. Bez tih pretpostavki, povećan broj biciklista i trotinetista koji će nekažnjivo voziti trotoarom još više će ugroziti bezbednost pešaka. Nije teško pretpostaviti da će umesto kulture korišćenja bicikala i električnih trotineta u sadašnjem urbanom prostoru doći do eskalacije postojeće nekulture i divljačkog ponašanja vozača ovih prevoznih sredstava na trotoaru.
