Borac i van tatamija

Bivši šampion Srbije i Jugoslavije u karateu, reprezentativac, selektor nacionalnog tima, mašinski inženjer Dragoljub Kočović danas je predsednik Organizacionog odbora za otkup i obnovu kuće vojvode Vuka, Vojina Popovića, rođenog u Sjenici 1881. godine. Angažovan je i oko izgradnje parohijskog doma na Barama i crkve u Goševu na ostacima hrama iz 13. veka... Spojio je disciplinu tela, oštrinu uma i ljubav prema otadžbini: maksimalno posvećen svemu što radi.

Dragoljuba Kočovića smo, sa suprugom, nenadano sreli u porti Crkve Svetog Petra i Pavla u Sjenici. Tu nas je ugostila popadija, prota Dušan Mihajlović je imao obaveza u parohiji. I kako to biva u ovom kraju Srbije, popadija nas je ponudila slatkom od višanja, kafom, domaćim sokom, našli su se na stolu kolači, kiflice… Kako bi nas tek dočekala da smo se najavili. Dok domaćica iznosi posluženje, Dragoljub s ponosom ističe da je i on gorštak iz sela Goševa tridesetak kilometara od Sjenice. Na Pešteri je prohodao, završio tri razreda Osnovne škole „Sveti Sava” na Barama, do koje je pešačio svaki dan 4, 5 kilometara u jednom pravcu.

– Odavde su mi đed i prađed. Moji preci su od Drobnjaka, ovde su se naselili u 12. veku. Moj otac je, kada je đed na Bregalnici u 34. godini poginuo, imao 3,5 godine, stric se još nije ni rodio. Rat 1941, jedan u četnike, drugi u partizane. Deset generacija u porodici Kočović ne pamti svoga đeda. Moj sin Marko je prvi koji je zapamtio svoga đeda koji je poživeo 93 godine, a i on je 4,5 godine nosio pušku – priča nam Kočović istoriju svoje loze, dok napominje da živi u Beogradu, ali redovno dolazi u zavičaj da prati kako teku radovi na obnovi kuće vojvode Vuka, koja je otpočela proletos. Ako sve bude išlo po planu, na Vidovdan će biti otvorena kao spomen-dom, u kojem se čuva uspomena na komandanta komitsko-dobrovoljačkih jedinica srpske vojske u ratovima s početka 20. veka. O tome kako su došli u posed kuće Kočović prepričava događaj:

– Prota i ja smo se znali iz viđenja. Jedno jutro zvoni telefon. Nepoznat broj. Javim se, kad prota: „Brate u Hristu, kupiše braća muslimani kuću vojvode Vuka, dali su kaparu.” Tešim ga: „Oče, neće to tako da prođe. Ta kuća nama Srbima znači, a kupcu ništa” i krenemo u akciju – kazuje naš poznati karatista i sportski radnik, predsednik Organizanionog odbora za otkup i obnovu kuće vojvode Vuka, koji je imenovala Mileševska eparhija.

– Za otkup smo prota i ja skupili 50.000 evra, od priloga 167 poštovalaca i privrednika. Tako smo za kratko vreme uspeli da ovu kuću, jednu od najstarijih u gradu, u kojoj se rodio vojvoda Vuk, otkupimo i spasimo od rušenja. Shvatili smo to kao dug nas Pešteraca, ali i cele Srbije prema jednom od najhrabrijih sinova otadžbine. Generalna sanacija i rekonstrukcija kuće se radi pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Deo sredstava za obnovu kuće doniralo je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u vreme kada je na njegovom čelu bio Nikola Selaković.
Kuća je, kako nam objašnjava naš sagovornik, preneta u vlasništvo eparhije jer su tako sigurni da će o njoj imati ko da brine kroz pokolenja. Kočović kaže i da su pozvali zemljake da pomognu obnovu, ali i sve koji poseduju neko od svedočanstava ili eksponata iz vremena čuvenog komite iz ratova Srbije s početka 20. veka, da ih daruju za muzejsku postavku.

– U ovoj kući je živela i sveštenička porodica Cerović, pa će, najavljuje Kočović, jedna soba biti posvećena služiteljima oltara i nosiocima pismenosti ovog kraja, braći Vasiliju i Iliji, zaslužnim za gradnju crkve i otvaranje prve škole u Lopižama, a kasnije i u Sjenici.

Namera našeg sagovornika je i da se posle 110 godina od pogibije Vojina Popovića na Kajmakčalanu 1916. podigne spomenik junaku koji je proživeo mladost s puškom u ruci.

– Od 35 godina, koliko je poživeo, 12 je ratovao, a grudi su mu krasile tri Karađorđeve zvezde s mačevima. Spomenik će mu podići – Sjeničaci i Pešterci, dužni smo to svom vojvodi.

Prgav i pravičan

Prebacivali su Dragoljubu da obnavlja kuću na nacionalnoj osnovi i dobrano ga naljutili.

– Prgav sam, nezgodan ako neko krene na mene – ali pravičan. Ni sa kim se nisam posvađao oko politike, a puno puta sam se pobio oko pravde. To je osobina mojih predaka koja nije dobra, moj sin Marko je prvi u našoj lozi koji nije takav. Kada su počeli da me prozivaju, javio sam se Pazarskoj TV i pustili su me da kažem: „Bio sam 12 godina selektor karate reprezentacije velike Jugoslavije, u kojoj su polovinu činili muslimani. Prema tome, nacionalizam nekome drugom možete da pripišete, meni ne. Drugo, ja sam rođen tu, gde se orlovi gnezde, a vukovi zavijaju, išao u školu sa muslimanima, imam mnogo prijatelja – to što pričate nije istina.” Posle nastupa na televiziji prestale su prozivke – priča nam ovaj rečiti gorštak lepih manira, nekadašnji šampion u karateu.

– Da budem iskren, moj prvi sport je bio fudbal. Sve do studija igrao sam za kraljevački klub Karađorđe, a zatim sam se opredelio za karate. Često sam bio i povređivan, lomio vilicu na dva mesta, nogu, rebra… Moje telo nije pratilo moje srce – kaže kroz osmeh. – Ljubav prema tom sportu odredila je moju budućnost. Već pet decenija sam u karateu i to se neće promeniti. Krajem osamdesetih odlukom Karate saveza SFRJ izabran sam za selektora reprezentacije Jugoslavije. Međutim, sve više se naslućivao raspad države. Okrenuli smo se jačanju karate sporta u Srbiji i uspeli smo u tome. Karate je u tim nesigurnim vremenima bio jedini sport koji je, i u vreme sankcija, imao prolaz na takmičenjima svuda po svetu. Iako smo se susretali sa mnogim teškoćama, napravili smo sjajne rezultate. Ni sa jednog takmičenja se nismo vratili bez medalje. Mislim da u istoriji sporta, a karate sporta posebno, takve rezultati je teško ponoviti – priča Kočović, ne krijući da je za njega škola uvek bila prioritet. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu, studirao i ekonomiju, završio višu trenersku školu. Bila su mu „otvorena vrata” mnogih preduzeća, ali se opredelio za zemunski „Teleoptik”. U to vreme veliku fabriku koja je zapošljavala 5.000 ljudi.

– Radili smo za vojsku na mnogim važnim projektima – tenk T-84, protivoklopna vođena raketa „maljutka”, raketne glave za navođenje za protivavionske rakete „strela” i „igla”… Tada kreće moja karijera mašinskog inženjera i ozbiljno bavljenje mašinstvom.

Hroničar jednog vremena

Dragoljub Kočović je hroničar jednog vremena. Politički aktivan kao sportski radnik, vrhunski sportista – zamenik ministra sporta i član upravnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS). Za Slobodana Miloševića i dan-danas ima samo lepe reči. Držao se svog pravila da je politika jedno, a život nešto drugo: „Nikada to nisam mešao, imaš pravo na svoje mišljenje, samo nemoj da me vređaš.”

I u svojoj 76. godini intenzivno vežba, da bi imao kondiciju i energiju za sve što je naumio. Pokrenuo je podizanje konaka, crkve, puta… rešen je da i iza sebe ostavi trag u kamenu, poput svojih predaka. U istoriju se upisao kao sportista, ništa manje nije bio uspešan ni kao inženjer radeći na projektima koji su oblikovali srpsku vojnu industriju, sada je na red došao dug prema precima.

– Mojih osam Kočovića su od 1863. do 1897. obnavljali manastir Mileševu – trebalo je preći 80 kilometara na konju ili peške, doterali su jedan deo svoje stoke, da bi se hranili, pa zar je moguće da i mi, potomci tih i takvih ljudi, ne uradimo nešto za svoj narod – objašnjava poriv da pokrene obnovu i podizanje crkve u svom selu na ostacima ruševine pravoslavnog hrama iz 13. veka. Dodatni motiv je i predanje da je u ovom hramu boravio i služio Sveti Vasilije Ostroški, o čemu svedoče i neki materijalni dokazi. Da su namere i rešenost da se obnovi hram čvrste, govori i to da uz pomoć članova Opštinske uprave Sjenice uređuju prilazni put do hrama.

U avgustu je mitropolit Atanasije, uz učešće sveštenstva i sabranog vernog naroda, osveštao temelje budućeg Crkveno-narodnog doma, koji se uz nesebičnu pomoć dobrih ljudi gradi u porti Hrama Svetog kneza Lazara u selu Bare, na inicijativu Dragoljuba Kočovića.

– Iza mene ostaju moj sin, ćerka, mojih četvoro unučadi da se vraćaju na Pešter. To je divan kraj, putevi se rade, kada bude završen auto-put od Požege, preko Ivanjice, Duge Poljana do Boljara, ja sam iz Beograda za dva i po sata u kući svojih predaka, što je bilo nezamislivo.

I dok privodi kraju započeto, Dragoljub već kuje nove planove kako bi njegovi zemljaci ostali na rodnoj grudi, u planu je da se podigne mlekara, sportska hala, manji hotel…