Борац и ван татамија

Бивши шампион Србије и Југославије у каратеу, репрезентативац, селектор националног тима, машински инжењер Драгољуб Кочовић данас је председник Организационог одбора за откуп и обнову куће војводе Вука, Војина Поповића, рођеног у Сјеници 1881. године. Ангажован је и око изградње парохијског дома на Барама и цркве у Гошеву на остацима храма из 13. века... Спојио је дисциплину тела, оштрину ума и љубав према отаџбини: максимално посвећен свему што ради.

Драгољуба Кочовића смо, са супругом, ненадано срели у порти Цркве Светог Петра и Павла у Сјеници. Ту нас је угостила попадија, прота Душан Михајловић је имао обавеза у парохији. И како то бива у овом крају Србије, попадија нас је понудила слатком од вишања, кафом, домаћим соком, нашли су се на столу колачи, кифлице… Како би нас тек дочекала да смо се најавили. Док домаћица износи послужење, Драгољуб с поносом истиче да је и он горштак из села Гошева тридесетак километара од Сјенице. На Пештери је проходао, завршио три разреда Основне школе „Свети Сава” на Барама, до које је пешачио сваки дан 4, 5 километара у једном правцу.

– Одавде су ми ђед и прађед. Моји преци су од Дробњака, овде су се населили у 12. веку. Мој отац је, када је ђед на Брегалници у 34. години погинуо, имао 3,5 године, стриц се још није ни родио. Рат 1941, један у четнике, други у партизане. Десет генерација у породици Кочовић не памти свога ђеда. Мој син Марко је први који је запамтио свога ђеда који је поживео 93 године, а и он је 4,5 године носио пушку – прича нам Кочовић историју своје лозе, док напомиње да живи у Београду, али редовно долази у завичај да прати како теку радови на обнови куће војводе Вука, која је отпочела пролетос. Ако све буде ишло по плану, на Видовдан ће бити отворена као спомен-дом, у којем се чува успомена на команданта комитско-добровољачких јединица српске војске у ратовима с почетка 20. века. О томе како су дошли у посед куће Кочовић препричава догађај:

– Прота и ја смо се знали из виђења. Једно јутро звони телефон. Непознат број. Јавим се, кад прота: „Брате у Христу, купише браћа муслимани кућу војводе Вука, дали су капару.” Тешим га: „Оче, неће то тако да прође. Та кућа нама Србима значи, а купцу ништа” и кренемо у акцију – казује наш познати каратиста и спортски радник, председник Организанионог одбора за откуп и обнову куће војводе Вука, који је именовала Милешевска епархија.

– За откуп смо прота и ја скупили 50.000 евра, од прилога 167 поштовалаца и привредника. Тако смо за кратко време успели да ову кућу, једну од најстаријих у граду, у којој се родио војвода Вук, откупимо и спасимо од рушења. Схватили смо то као дуг нас Пештераца, али и целе Србије према једном од најхрабријих синова отаџбине. Генерална санација и реконструкција куће се ради под надзором Завода за заштиту споменика културе. Део средстава за обнову куће донирало је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у време када је на његовом челу био Никола Селаковић.
Кућа је, како нам објашњава наш саговорник, пренета у власништво епархије јер су тако сигурни да ће о њој имати ко да брине кроз поколења. Кочовић каже и да су позвали земљаке да помогну обнову, али и све који поседују неко од сведочанстава или експоната из времена чувеног комите из ратова Србије с почетка 20. века, да их дарују за музејску поставку.

– У овој кући је живела и свештеничка породица Церовић, па ће, најављује Кочовић, једна соба бити посвећена служитељима олтара и носиоцима писмености овог краја, браћи Василију и Илији, заслужним за градњу цркве и отварање прве школе у Лопижама, а касније и у Сјеници.

Намера нашег саговорника је и да се после 110 година од погибије Војина Поповића на Кајмакчалану 1916. подигне споменик јунаку који је проживео младост с пушком у руци.

– Од 35 година, колико је поживео, 12 је ратовао, а груди су му красиле три Карађорђеве звезде с мачевима. Споменик ће му подићи – Сјеничаци и Пештерци, дужни смо то свом војводи.

Пргав и правичан

Пребацивали су Драгољубу да обнавља кућу на националној основи и добрано га наљутили.

– Пргав сам, незгодан ако неко крене на мене – али правичан. Ни са ким се нисам посвађао око политике, а пуно пута сам се побио око правде. То је особина мојих предака која није добра, мој син Марко је први у нашој лози који није такав. Када су почели да ме прозивају, јавио сам се Пазарској ТВ и пустили су ме да кажем: „Био сам 12 година селектор карате репрезентације велике Југославије, у којој су половину чинили муслимани. Према томе, национализам некоме другом можете да припишете, мени не. Друго, ја сам рођен ту, где се орлови гнезде, а вукови завијају, ишао у школу са муслиманима, имам много пријатеља – то што причате није истина.” После наступа на телевизији престале су прозивке – прича нам овај речити горштак лепих манира, некадашњи шампион у каратеу.

– Да будем искрен, мој први спорт је био фудбал. Све до студија играо сам за краљевачки клуб Карађорђе, а затим сам се определио за карате. Често сам био и повређиван, ломио вилицу на два места, ногу, ребра… Моје тело није пратило моје срце – каже кроз осмех. – Љубав према том спорту одредила је моју будућност. Већ пет деценија сам у каратеу и то се неће променити. Крајем осамдесетих одлуком Карате савеза СФРЈ изабран сам за селектора репрезентације Југославије. Међутим, све више се наслућивао распад државе. Окренули смо се јачању карате спорта у Србији и успели смо у томе. Карате је у тим несигурним временима био једини спорт који је, и у време санкција, имао пролаз на такмичењима свуда по свету. Иако смо се сусретали са многим тешкоћама, направили смо сјајне резултате. Ни са једног такмичења се нисмо вратили без медаље. Мислим да у историји спорта, а карате спорта посебно, такве резултати је тешко поновити – прича Кочовић, не кријући да је за њега школа увек била приоритет. Дипломирао је на Машинском факултету, студирао и економију, завршио вишу тренерску школу. Била су му „отворена врата” многих предузећа, али се определио за земунски „Телеоптик”. У то време велику фабрику која је запошљавала 5.000 људи.

– Радили смо за војску на многим важним пројектима – тенк Т-84, противоклопна вођена ракета „маљутка”, ракетне главе за навођење за противавионске ракете „стрела” и „игла”… Тада креће моја каријера машинског инжењера и озбиљно бављење машинством.

Хроничар једног времена

Драгољуб Кочовић је хроничар једног времена. Политички активан као спортски радник, врхунски спортиста – заменик министра спорта и члан управног одбора Социјалистичке партије Србије (СПС). За Слободана Милошевића и дан-данас има само лепе речи. Држао се свог правила да је политика једно, а живот нешто друго: „Никада то нисам мешао, имаш право на своје мишљење, само немој да ме вређаш.”

И у својој 76. години интензивно вежба, да би имао кондицију и енергију за све што је наумио. Покренуо је подизање конака, цркве, пута… решен је да и иза себе остави траг у камену, попут својих предака. У историју се уписао као спортиста, ништа мање није био успешан ни као инжењер радећи на пројектима који су обликовали српску војну индустрију, сада је на ред дошао дуг према прецима.

– Мојих осам Кочовића су од 1863. до 1897. обнављали манастир Милешеву – требало је прећи 80 километара на коњу или пешке, дотерали су један део своје стоке, да би се хранили, па зар је могуће да и ми, потомци тих и таквих људи, не урадимо нешто за свој народ – објашњава порив да покрене обнову и подизање цркве у свом селу на остацима рушевине православног храма из 13. века. Додатни мотив је и предање да је у овом храму боравио и служио Свети Василије Острошки, о чему сведоче и неки материјални докази. Да су намере и решеност да се обнови храм чврсте, говори и то да уз помоћ чланова Општинске управе Сјенице уређују прилазни пут до храма.

У августу је митрополит Атанасије, уз учешће свештенства и сабраног верног народа, освештао темеље будућег Црквено-народног дома, који се уз несебичну помоћ добрих људи гради у порти Храма Светог кнеза Лазара у селу Баре, на иницијативу Драгољуба Кочовића.

– Иза мене остају мој син, ћерка, мојих четворо унучади да се враћају на Пештер. То је диван крај, путеви се раде, када буде завршен ауто-пут од Пожеге, преко Ивањице, Дуге Пољана до Бољара, ја сам из Београда за два и по сата у кући својих предака, што је било незамисливо.

И док приводи крају започето, Драгољуб већ кује нове планове како би његови земљаци остали на родној груди, у плану је да се подигне млекара, спортска хала, мањи хотел…