Berlin sa Berlincima
Berlin je bio i ostao ogledalo protivrečnosti – ideološke, estetske, konceptualne. Čak i njegov aerodrom to oličava jer nosi dva imena: „Brandenburg” i „Vili Brant”, po njegovom najčuvenijem gradonačelniku i potonjem harizmatičnom nemačkom kancelaru
„Naše đubre može biti vaše đubre!” Tako piše na kartonu iznad ulaznog štanda buvlje pijace Bokšagenerplac, najomiljenije modne kuće alternativne berlinske mladeži. Mesto koje više liči na otpad nego na pijacu jeftinih, iznošenih kič krpica, sitnog crvljivog nameštaja, iščitanih kupusara, pomešanih slika i škrabotina, ne nalazi se na nekom periferijskom vašaru, već u četvrti dobrostojećih ljudi Fridrihshajn, u srcu spleta senovitih ulica sa lepim, dobro održavanim stambenim zgradama u čijem su prizemlju načičkane prodavnice zdrave hrane, etnički restorani, bakalnice, male galerije, kafanice u kojima se s merakom dangubi, podalje od širokih, imperijalnih berlinskih bulevara. Nositi se klošarski, istetovirati poslednji centimetar svoje kože shvaćene kao trajno umetničko delo u nastajanju za mnoge mlade – i ne tako mlade – Berlince pitanje je stila, njihove odluke da se svojim osobenim „kempom” razlikuju (možda čak po svaku cenu?) od svojih sunarodnika i od čitavog sveta.
Berlin je danas jedan od šačice gradova čija stvarnost ne može da se nosi sa sopstvenom legendom. Za ceo svet Berlin je oduvek bio centar globalne avangarde, znanja, kulture i umetnosti, ali poročan i drzak po svom izazivačkom stavu „što-da-ne”. On je, istovremeno, mesto susreta jedinstvene istorije i maštarija o imperijalnoj, takoreći mitskoj moći velikog naroda kojem svet duguje mnoge od svojih najblistavijih umova, kao što od njega mnogo i potražuje zbog nemačke istorijske krivice. Grad-simbol, oličenje mnogih utopija, kao senzualni Rio de Žaneiro, kao mudra Atina, kao večni Rim – uvek inferiorni u odnosu na snove kojim su obavijeni.
Diznilend najboljih arhitekata
Berlin je bio i ostao ogledalo protivrečnosti – ideološke, estetske, konceptualne. Čak i njegov aerodrom to oličava jer nosi dva imena: „Brandenburg” i „Vili Brant”, po njegovom najčuvenijem gradonačelniku i potonjem harizmatičnom nemačkom kancelaru. Stojim na jednom kraju niza kabina u aerodromskom toaletu. Na drugom kraju je istetovirani bajker kog gomila pirsinga pretvara u hodajuću juvelirnicu, a gomila tetovaža u zemljopisnu kartu. Ne bih voleo da ga sretnem u mraku. Oslobađa se jedna kabina, tik naspram njega. Iako na korak od vrata, učtivo mi pokazuje da je na mene red i da će se on strpeti, mada vidim da ga je priteralo. Takvi su Berlinci.
Sledećeg dana krećem na pešačko hodočašće putem imperijalne slave. Sa obe strane širokih paralelnih bulevara nižu se simboli nemačke nacije koji su s vremenom postali opšta mesta kolektivnog pamćenja: Brandenburška kapija, klasicističko zdanje Bundestaga, opera, Humboltov univerzitet, ostrvo muzeja, tzv. Crvena gradska kuća, televizijski toranj Fernzeturm i neizbežni, dozlaboga ružni Aleksanderplac, gde počinju ili se završavaju skoro svi pažnje vredni špijunski filmovi. Potpuno sam, međutim, razočaran izgledom čuvenog bulevara Unter den linden (Pod lipama), što od Brandenburške kapije – koja, uzgred budi rečeno, nije ni prineti kapidžiku na pariskom Etoalu – vodi do opere; drveće je zakržljalo i sasvim nedoraslo svojoj slavi, ni traga od lipovog ’lada, pod nogama škripi prašina i sitan šoder kroz koje se probija žilavi niski korov, šetalište nije uopšte popločano pa čak ni asfaltirano, umesto očekivanih otmenih kafea sa šarenim koktelima tek dva kioska-birtije okružena gajbama s praznim pivskim flašama. Ne bih tamo seo ni žedan u pustinji!
Berlin je, nasuprot tome, na neki način kao Brazilija, Diznilend najboljih arhitekata: brazilsku prestonicu je valjalo izmisliti i sagraditi ni iz čega, na ledini, jer se Kubičeku tako prohtelo kad mu je par dobrih godina udarilo u glavu; nemačku prestonicu, sravnjenu sa zemljom savezničkim bombama, trebalo je obnoviti iz nužde. Niko ne ostaje ravnodušan kad prilazi, na primer, Potsdamskom trgu i naiđe na pravu simfoniju stakla, čelika i betona, kad prvi put ugleda bolno jednostavnu funkcionalnost Nove nacionalne galerije Ludviga Mis van der Roea, gde se čuvaju najbolji primerci posleratne likovne avangarde, i kad vidi zakrivljenu konturu Iberoameričkog instituta tačno prekoputa nje.
Možda je upravo lepota jednostavnog zdanja Mis van der Roea poslednji pokušaj da funkcionalnost ne potone u dosadu, kao u mnogim berlinskim stambenim četvrtima. Jer Berlin, sazdan iz pepela, jeste takođe simbol funkcionalnosti. Možda me upravo zato podseća na to koliko volim mediteranske gradove tesnih, nefunkcionalnih ulica, njihovu hirovitost i žrtve prinete na oltar lepoti. Funkcionalan i dekadentan, Berlin pleni snagom racionalne izdržljivosti, kao bubašvaba pred atomskim udarom.
Najveći hir funkcionalnog Berlina je dekadencija. Rekao bih, štaviše, da je diskretni šarm dekadencije pravo ime berlinskog stila. Berlin ne želi više da se razmeće svojim prosperitetom koji je gladnim očima bivših zemljaka decenijama zaklanjao visoki, neumoljivi zid između dve utopije: šta mari pretvoriti šlafrok od zenane u kišni mantil ili nepregledne parkove Tirgartena u neuređenu džunglu Tarzanove postojbine? Uprkos tome, na berlinskim ulicama nema jednog jedinog neopranog automobila, a ponajmanje neke vremešne krntije na četiri točka. Ima samo jedan šareni trabant postavljen kao relikvija komunističkih suseda za fotografisanje turista kraj televizijskog tornja kao loša ili dobra šala, već prema smislu za humor onoga ko procenjuje.
Između velelepnih zdanja, širokih bulevara i besprekorne cirkulacije gradskog saobraćaja uočljivo je mnoštvo zelenih površina ispresecanih kanalima koji na trenutak deluju romantično u suprotnosti sa orijaškim modernim građevinama. Trebalo bi ipak ozbiljno porazgovarati sa direktorom gradskog zelenila i berlinskih parkova, jer čovek s tom funkcijom mora da postoji, mada se u to lako posumnja. Požutela trava retko viđa vodu uprkos mreži kanala, a kosilicu praktično nikad. U gradu ima sijaset ledina zaraslih u korov koji valjda oličava ekološki pošteđenu, nesputanu prirodu. Mogu misliti šta o tome misle Englezi, Austrijanci i Francuzi, čiji su parkovi i bašte uređeni nonijusom. Iako zaljubljenost u prirodu nije najjača strana moje ličnosti gradskog pacova, pitam se ipak zašto zelene površine bogatog Berlina izgledaju kao poljanče za pikanje fudbala i boćanje na periferiji Ceraka (uz dužno izvinjenje žiteljima Ceraka).
Stvar je u tome što bi Berlinci da uvek budu „kul” i to im dobro ide. Ponosni na svoju umetničku tradiciju, spremni su da preko noći bilo šta proglase za predmet umetničke avangarde ako to neko poželi, jer avangardu vide kao vakcinu protiv jednoumlja i neslobode. U umetnosti i u životu. Zato je u Berlinu dopušteno sve, samo ako nikog ne ugrožava. Zato ima publike za sve. To se jasno vidi, recimo, u četvrti Krojcberg, pravom etničkom Vavilonu gde živi i poneki rođeni Nemac. Ali to ne znači da je zbog toga više Berlinac od turskog kafedžije, vijetnamskog galeriste ili peruanske modistkinje.
Nedostatak hedonizma
Moji prijatelji, englesko-argentinski par, našli su upravo u jednoj trošnoj galeriji Krojcberga idealno mesto da prikažu svoju zvučnu izložbu „Son 7” sa snimcima audio-eksperimenata Lori Anderson, Marine Abramović i Mirande Džuli. Desetodnevna postavka je bez naročite reklame postala predmet masovnog interesovanja, od komšija do probranih umetničkih kritičara. Jer svaka ideja koja doprinosi slobodi izražavanja je kul i kao takva pobuđuje radoznalost Berlinaca.
Neki bezbrižni momci su nosili suknjice i fen-kare, neke vesele devojke ličile na izbacivače iz diskoteka. Opuštenost u radu i ophođenju je dopuštena, pa čak i dobro viđena jer sve to je – kul, čak i kad mimikrija preraste u suštinu. Zato se Berlinci ni u čemu previše ne trude (čak ni na aerodromu karte se ne prodaju posle šest po podne), za ovakav grad gastronomska ponuda je ispodprosečna, ljudi jedu prilično nemaštovito i ne zakeraju mnogo. Nasuprot čitavoj Italiji, Buenos Ajresu, pa čak i Beogradu, treba dobro razmisliti gde tražiti zaista dobru kafu. Podignuta na nivo životne filozofije, berlinska opuštenost je možda glavni razlog zašto ovaj grad nije Meka hedonista. Znam da u njemu nikad neću uživati onako kako bih uživao u brazilskom Salvadoru ili u bilo kom toskanskom selu, što nikako ne znači da ne zaslužuje moje poštovanje.
Ako ikad budem poželeo da prošetam ulicom sa nošom na glavi, biće to bez svake sumnje po berlinskoj trgovačkoj Tauencinštrase, od Spomen-crkve kajzera Vilhelma do trga Vitemberg, jer znam da me, uprkos potrošačkoj vrevi i mojoj drskosti, ama baš niko neće ni pogledati.
