Razumeti mucanje
Poremećaj govora obeležen prekidima u normalnom toku i ritmu, poput ponavljanja zvukova ili slogova, kao i nehotičnih pauza ili blokada u središtu je brojnih naučnih istraživanja, ali i veštačke inteligencije
Razumevanje mucanja kao neurorazvojnog poremećaja, njegove biologije i genetike znatno je napredovalo tokom poslednje dve decenije. Tokom poslednjih pet godina sprovedene su i studije usmerene na razvoj novih lekova za lečenje mucanja. Deca i adolescenti koji mucaju imaju koristi od logopedske terapije, a po potrebi se pruža i psihološka podrška radi ublažavanja prateće anksioznosti i depresije. Za osobe kod kojih mucanje opstaje u odraslom dobu, istražuju se lekovi koji mogu da poboljšaju tečnost govora i druge simptome povezane s ovim problemom.
Ovo je za „Naučni bilten”, koji izdaje beogradski Institut za mentalno zdravlje, nedavno objasnio profesor Džordž Garibaldi, dečji psihijatar i neuronaučnik sa više od tri decenije iskustva u globalnom razvoju lekova za centralni nervni sistem. On je i suosnivač više biotehnoloških kompanija posvećenih razvoju novih terapija za osobe sa poremećajima mozga.
Mucanje je poremećaj govora obeležen prekidima u normalnom toku i ritmu govora, poput ponavljanja zvukova, slogova ili reči, produžavanja zvukova i nehotičnih pauza ili blokada.
– Osobe koje mucaju znaju šta žele da kažu, ali se bore da govore tečno; to je često praćeno telesnim naporom kao što je brzo treptanje očiju ili drhtanje usana. Mucanje pogađa oko pet odsto dece (najčešće počinje pre pete godine) i oko jedan procenat odraslih širom sveta. Češće je kod muškaraca, koji mucaju otprilike četiri puta više od žena – rekao je dr Garibaldi.
Poremećaj može ozbiljno narušiti komunikaciju, izazivajući frustraciju, anksioznost i socijalno povlačenje. Ljudi koji mucaju često su izloženi zadirkivanju, isključeni su iz društva, a o sebi imaju negativnu sliku još od detinjstva, što može ostaviti trajne emotivne ožiljke. Mucanje je povezano sa depresijom, anksioznošću i smanjenim kvalitetom života (vitalnost, emocionalno i socijalno funkcionisanje). Takođe, negativno utiče na školski i profesionalni uspeh: niže stope diplomiranja, nedovoljna zaposlenost, niži prihodi, manje zadovoljstva poslom u odnosu na osobe koje ne mucaju.
Garibaldi je dao i vrlo zanimljiv odgovor na pitanje može li veštačka inteligencija pomoći u tretmanu mucanja?
– Veštačka inteligencija bi mogla da pomogne kod identifikacije različitih kliničkih fenotipova kod mucanja. Kliničke i genetičke klase obično se dobijaju uključivanjem svih poznatih varijabli i primenom analize. Varijable uključuju različite govorne defekte, uzrast kada problem počinje, tačnost izgovora glasova, jezičke veštine i prateća ponašanja (npr. brzo treptanje, drhtanje usana ili vilice, abnormalne pokrete lica, klimanje glavom, stezanje pesnica). Mucanje je povezano i s određenim genima. Genetski faktori povezani s mucanjem utiču na razvoj mozga, naročito u regionima važnim za obradu govora i jezika – podsetio je naučnik.
Metodologija kliničkih ispitivanja za razvoj novih terapija za mucanje je znatno sazrela i, u kombinaciji s veštačkom inteligencijom koja pomaže u definisanju različitih populacija, i to će omogućiti značajan napredak u bliskoj budućnosti.
Kad može kralj…
Mucanje u detinjstvu, ali i u odrasloj dobi neke poznate ličnosti nije sprečilo da ostvare vrhunske karijere, da čak budu kraljevi, muzičari, glumci… Glumac Brus Vilis u mladosti, pa i zrelom dobu je imao problem s mucanjem, koji na filmskom platnu niko nije mogao da primeti. Motivacione poruke roditeljima dece koje su mucala – da to nije razlog za očaj, već za borbu – slao je sve donedavno, kada je oboleo i povukao se iz javnog života. Problem s govorom i zamuckivanjem imali su i Merilin Monro, Samjuel L. Džekson, ali i golfer Tajger Vuds…Od državnika koji su se s tim borili najpoznatiji su bili Vinston Čerčil, ali i kralj Džordž Šesti, o čijem životu i borbi da prevlada mucanje govori film „Kraljev govor”.
