Разумети муцање
Поремећај говора обележен прекидима у нормалном току и ритму, попут понављања звукова или слогова, као и нехотичних пауза или блокада у средишту је бројних научних истраживања, али и вештачке интелигенције
Разумевање муцања као неуроразвојног поремећаја, његове биологије и генетике знатно је напредовало током последње две деценије. Током последњих пет година спроведене су и студије усмерене на развој нових лекова за лечење муцања. Деца и адолесценти који муцају имају користи од логопедске терапије, а по потреби се пружа и психолошка подршка ради ублажавања пратеће анксиозности и депресије. За особе код којих муцање опстаје у одраслом добу, истражују се лекови који могу да побољшају течност говора и друге симптоме повезане с овим проблемом.
Ово је за „Научни билтен”, који издаје београдски Институт за ментално здравље, недавно објаснио професор Џорџ Гарибалди, дечји психијатар и неуронаучник са више од три деценије искуства у глобалном развоју лекова за централни нервни систем. Он је и суоснивач више биотехнолошких компанија посвећених развоју нових терапија за особе са поремећајима мозга.
Муцање је поремећај говора обележен прекидима у нормалном току и ритму говора, попут понављања звукова, слогова или речи, продужавања звукова и нехотичних пауза или блокада.
– Особе које муцају знају шта желе да кажу, али се боре да говоре течно; то је често праћено телесним напором као што је брзо трептање очију или дрхтање усана. Муцање погађа око пет одсто деце (најчешће почиње пре пете године) и око један проценат одраслих широм света. Чешће је код мушкараца, који муцају отприлике четири пута више од жена – рекао је др Гарибалди.
Поремећај може озбиљно нарушити комуникацију, изазивајући фрустрацију, анксиозност и социјално повлачење. Људи који муцају често су изложени задиркивању, искључени су из друштва, а о себи имају негативну слику још од детињства, што може оставити трајне емотивне ожиљке. Муцање је повезано са депресијом, анксиозношћу и смањеним квалитетом живота (виталност, емоционално и социјално функционисање). Такође, негативно утиче на школски и професионални успех: ниже стопе дипломирања, недовољна запосленост, нижи приходи, мање задовољства послом у односу на особе које не муцају.
Гарибалди је дао и врло занимљив одговор на питање може ли вештачка интелигенција помоћи у третману муцања?
– Вештачка интелигенција би могла да помогне код идентификације различитих клиничких фенотипова код муцања. Клиничке и генетичке класе обично се добијају укључивањем свих познатих варијабли и применом анализе. Варијабле укључују различите говорне дефекте, узраст када проблем почиње, тачност изговора гласова, језичке вештине и пратећа понашања (нпр. брзо трептање, дрхтање усана или вилице, абнормалне покрете лица, климање главом, стезање песница). Муцање је повезано и с одређеним генима. Генетски фактори повезани с муцањем утичу на развој мозга, нарочито у регионима важним за обраду говора и језика – подсетио је научник.
Методологија клиничких испитивања за развој нових терапија за муцање је знатно сазрела и, у комбинацији с вештачком интелигенцијом која помаже у дефинисању различитих популација, и то ће омогућити значајан напредак у блиској будућности.
Кад може краљ…
Муцање у детињству, али и у одраслој доби неке познате личности није спречило да остваре врхунске каријере, да чак буду краљеви, музичари, глумци… Глумац Брус Вилис у младости, па и зрелом добу је имао проблем с муцањем, који на филмском платну нико није могао да примети. Мотивационе поруке родитељима деце које су муцала – да то није разлог за очај, већ за борбу – слао је све донедавно, када је оболео и повукао се из јавног живота. Проблем с говором и замуцкивањем имали су и Мерилин Монро, Самјуел Л. Џексон, али и голфер Тајгер Вудс…Од државника који су се с тим борили најпознатији су били Винстон Черчил, али и краљ Џорџ Шести, о чијем животу и борби да превлада муцање говори филм „Краљев говор”.
