Rolan Garos nove normalnosti

Nedavno sam dobio prvog unuka. Nema više vrdanja, moram da priznam svoje godine. Da, da, ja sam od onih što ponavljaju da su godine samo broj i da je bitno kako se ko oseća, ali taj broj – budimo pošteni – ipak utiče na to osećanje. Pokušavam ja da idem u korak s vremenom i sve mislim da je svet kriv što ga sve manje razumem, a da krivac nisu moje godine, koje me kao lenger vuku ka nekim drugim, meni bolje poznatim, minulim vremenima.

U svoju odbranu navodim tvrdnju da ne pripadam nostalgičarima koji tvrde da su ta minula uvek bila „dobra, stara vremena”. Mnoge stvari mi se baš dopadaju u ovim današnjim, koja, takođe, zovu vremenima nove normalnosti. Ja sam, recimo, zakleti heteroseksualac koji u dobrim danima vidi sebe kao staromodnog kavaljera kog ne privlače naročito poliamorija, LGBTQ…XYZ zajednice, niti rodna kreativnost po kojoj je svako ono što želi da bude, bez obzira na to kakvim ga je stvorila Majka priroda. Ne mislim da je neko zbog toga manje vredan, ali bogami – nije ni više.

E, tu počinje problem!

Ili barem moja veteranska zbunjenost! Kao nepokolebljivi ljubitelj žena, od srca sam se obradovao kad sam spoznao koliko je doba političke korektnosti učinilo za rodnu jednakost i osnaženje žena. Nemojte pomisliti da zbog te čudne sintagme gajim posebnu sklonost prema nekim snagatorkama koje rade kao izbacivačice iz diskoteka. Taman posla! Ali baš mi prija saznanje koliko je ojačala svest da je, uprkos istorijskoj navadi, baš ružno zapostavljati, nipodaštavati i potcenjivati žene samo zato što su – žene. Rodna ravnopravnost je jedna od suštinskih odlika doba nove normalnosti i, takoreći do juče, bio sam spreman da se infiltriram među milenijalce koji je beskompromisno brane. Jer to je nešto dobro, pravedno, što nam donosi novi Zeitgeist i što razumem i podržavam. Makar svi filmski detektivi danas bili žene što s dva šamara nokautiraju kakane dripce. Posle par hiljada godina došlo je najzad vreme da se žene ne diskriminišu i da se ravnopravnost podrži mnoštvom uredbi, pravila i zakona širom naprednog sveta koji odbacuje konzervativnu zatucanost. Mašala!

Crv sumnje

Taman sam hteo sebi da čestitam, i to s neskrivenim olakšanjem, što nisam ostao zatucani matorac kad je počeo dvonedeljni prenos ovogodišnjeg drugog teniskog grend slem turnira Rolan Garosa. Od malih nogu igrao sam i voleo taj sport i sad, kao penzioner, mogu konačno da se prepustim višečasovnom gledanju uzbudljivih teniskih mečeva najvišeg nivoa. Rolan Garos je jedan od četiri grend slem turnira, jedini koji se igra na šljaci, a ne na znatno bržim podlogama, betonu i travi. Zato su mečevi zahtevniji, dugotrajniji, a osvajanje tog turnira smatra se krunom ne samo sportskog umeća već i atletske izdržljivosti. Kad pomislim na astronomske svote koje dobijaju fudbaleri i košarkaši američke profesionalne NBA lige, dva i po miliona evra koje dobijaju pobednici Rolan Garosa u muškoj i ženskoj konkurenciji ne čini mi se preterano. Što svetski prvaci u atletičarskim disciplinama dobijaju samo po nekoliko desetina hiljada dolara za pobede, uz podjednaku predanost i odricanja kao teniseri i košarkaši da bi postali vrhunski sportisti u svojim disciplinama, drugi je par rukava koji spada u neku davno poznatu atavističku vreću nepravde.

Pitaćete se na ovom mestu kakve veze ima Rolan Garos i moje zadovoljstvo rodnom ravnopravnošću u vreme nove normalnosti. Možda su ipak godine učinile da odlutam digresivno po lavirintu sećanja koji prethodi staračkoj senilnosti? Bez brige: jesam postao deda, ali me glava još pristojno služi.

Na mom Dorćolu smatralo se oduvek poštenim da se i muškarci i žene plaćaju onoliko koliko rade: ko više radi, više para zaradi. Finalisti Rolan Garosa u muškoj konkurenciji Španac Karlos Alkaras i Italijan Janik Siner igrali su svoj meč pet i po sati, jurcali i besomučno udarali tenisku lopticu sve to vreme bez predaha, toliko da sam se umorio gledajući. Pošto muškarci igraju na tri dobijena seta, njihovi mečevi, naročito oni neizvesni, uobičajeno traju preko četiri sata. Ko stigne do finala, igra dve nedelje svaki drugi dan. Ozbiljan fizički rad, da ni ne govorimo o mentalnom naporu. Dame igraju na dva dobijena seta – dakle, igraju najviše tri seta, dok momci praše lopticu pet setova – što će reći da rade znatno manje od svojih muških kolega. Ali dobijaju jednake nagrade – u ime rodne ravnopravnosti i ženskog osnaženja.

Hm!

Crv sumnje uvukao se još od prvog kola teniskog turnira u moju pravdoljubivu dušu. U svetu belog sporta, svaki teniser koji se ne složi sa pravom žena na jednake nagrade sa muškarcima smesta biva prokažen kao okoreli mačista i muški šovinista. Sećam se da sam kao klinac gledao televizijski prenos čuvenog meča prozvanog „Borba polova”, koji je 1973. u Hjustonu odigrala 29-godišnja Bili Džin King, tada neprikosnoveno najbolja teniserka sveta, protiv 55-godišnjeg bivšeg tenisera Bobija Rigsa kako bi podigla svest o potrebi da se žene u sportu ne diskriminišu. Pobeda utrenirane teniserke nad tim matorcem ne dokazuje, naravno, ništa, ali ju je Bili Džin iskoristila da ukaže na poentu i to je bilo super. Loše je bilo samo ime – „borba polova”, a ne, recimo, „ravnopravnost polova”. Jer Bili Džin se borila za ravnopravnost, ne za premoć!

Uz dužno poštovanje teniserki, baš bih voleo da znam gde tačno počiva rodna ravnopravnost kad se žene na grend slemovima u stvari plaćaju bar za trećinu više od muškaraca, ako se meri po učinku? Da ostavimo po strani komercijalnu činjenicu da muški tenis privlači neuporedivo više gledalaca od ženskog, dakle, stvara i neuporedivo veću zaradu organizatorima turnira.

I onda mi je, zbog te teniske anomalije, puklo pred očima zašto sve manje razumem vreme nove normalnosti, šta s njim ne valja: kad se jedan pozitivan princip – recimo, rodna ravnopravnost, osnaženje žena – kanonizovan kao politički korektan dovede do svoje apsurdne krajnosti, pretvara se u sopstvenu negaciju. U ime rodne ravnopravnosti, teniserke na grend slemovima dobijaju iste pare kao teniseri koji rade duplo duže i duplo više. Tamo gde sam ja rođen, to se ne zove ravnopravnost, već ženska segregacija muškaraca. Alkaras je na terenima Rolan Garosa proveo dvostruko više vremena od pobednice ženskog turnira Kori Gof, koja će u ime ravnopravnosti dobiti u cent istu svotu kao on.

Ne pričamo više o tenisu. Kad obrazovani belac (koga niko u ime korektnosti u SAD ne zove caucasian) izgubi posao u konkurenciji sa manje stručnim Afroamerikancem (koga je skandalozno nazvati crncem), to se, da kažemo po naški, radi u ime istorijskog ispravljanja krive Drine. Jedna nepravda se ispravlja drugom. Kad apsurdna pravila vouk kulture zahtevaju od lekara da majku naziva „rađajućom osobom” kako se ne bi uvredilo 0,0000001 odsto „nerađajućih” transseksualaca, kad se beloputa pevačica Adel veže za medijski stub srama jer je za praznik Jamajke napravila frizuru sa dredovima i time, bože moj, prisvojila deo jamajčanske kulture, kad se u kanadskim školama u toaletu postave kutije s peskom za decu koja se osećaju kao kuce i mace i sebe zovu them (oni) – normalnost postaje nova, apsurdni eufemizam za nenormalnost.

Uveravam sebe da bih uvek – čak i da sam danas unuk a ne deda – bio za staru normalnost, koja, naravno, ima svojih mana, ali ne prezire zdrav razum. Dok gledam svoju izgužvanu člansku kartu teniskog kluba „Crvena zvezda”, na čijem je zidu klinac Boba Živojinović po ceo dan usavršavao svoje udarce kojima će, godinama kasnije, izluđivati Makinroa pod australijskim suncem, u duši podozrevam da možda ipak nije tako.