Modni detalj i svedok vremena
Mintan iz porodične riznice Baba-Stakića brižno je čuvan kroz generacije, a onda je poklonjen Etnografskom muzeju u Beogradu
U vrtlogu beogradskih priča, gde dominiraju muški likovi, ratovi i graditeljski poduhvati, žene obično ostaju u senci. Život žena retko je zapisan u zvaničnim hronikama, ali tragovi blistaju i u porodičnim albumima, knjigama recepata, pismima i odeći.
Jedan takav trag – raskošni mintan iz 19. veka – čuva se s pažnjom u Zbirci gradske nošnje Etnografskog muzeja u Beogradu. On nije samo odevni predmet, već glas jedne epohe i porodičnog ponosa.
O njegovoj važnosti govori i Jelena Sekulović, muzejski savetnik.
„Ovaj mintan nije samo modni detalj, već je i svedočanstvo vremena. On priča o veštini, ukusu, statusu, ali i specifičnom položaju žene u Srbiji u vreme velikih promena, priča Sekulovićeva za „Magazin”, dodajući da njegova vrednost nije samo u zlatovezu, već i u priči koju nosi.
Pripadao je damama iz znamenite beogradske porodice Boška Tadića i njegove supruge Stake (Nake), čiji su potomci ostali upamćeni kao Baba-Stakići. Njihove ćerke i unuke udavale su se za istaknute ljude tog vremena, kraljevske namesnike, generale, dok su njihovi potomci bili ministri i akademici. Izrađen je od tamnobordo pliša, ukrašen gustim zlatovezom duž rukava i otvora za grudi.
Ali naša sagovornica podseća da kada ovakav odevni predmet izađe iz porodičnog ormana i uđe u muzej, on menja svoju funkciju.
„Iz odeće tada prerasta u svedoka. Muzealizacija nije samo čin fizičkog čuvanja, to je kulturni čin – odluka da se nešto smatra vrednim pamćenja. Mintan postaje tekst koji svaka generacija čita na svoj način”, naglašava ona.
Mintan je Etnografskom muzeju 2024. godine poklonila Svetlana Marojević iz Beograda. Dobila ga je od Jovana Dimitrijevića Džonija iz Beograda koji ga je nasledio, preko svoje majke Marte Bojović Dimitrijević, od dede Radivoja Bojovića (1864–1948), vojnog ministra. Radivoje Bojović je mintan pak nasledio od majke Jelene Bojović, ćerke Boška i Stake (Nake) Tadić. Svaki prenos unutar porodice bio je čin poštovanja, čuvanja uspomene, dokaz da se znanje i vrednosti ne nasleđuju samo kroz reči, već i kroz predmete.
„Žene koje su nosile ovaj mintan možda nisu pisale manifeste, ali su svojim izgledom, držanjem i modnim izborima oblikovale kulturni identitet grada. Mintan iz porodične riznice Baba-Stakića je svedočanstvo jednog stila života u kojem je estetika bila isprepletena s moralom, a moda s dostojanstvom”, dodaje muzejska savetnica.
I zaista, u vremenu kada se odeća sve više svodi na prolaznost i masovnost, mintan, poput ovog, poziva na vrednovanje onoga što traje, što se prenosi i pamti.
