Модни детаљ и сведок времена
Минтан из породичне ризнице Баба-Стакића брижно је чуван кроз генерације, а онда је поклоњен Етнографском музеју у Београду
У вртлогу београдских прича, где доминирају мушки ликови, ратови и градитељски подухвати, жене обично остају у сенци. Живот жена ретко је записан у званичним хроникама, али трагови блистају и у породичним албумима, књигама рецепата, писмима и одећи.
Један такав траг – раскошни минтан из 19. века – чува се с пажњом у Збирци градске ношње Етнографског музеја у Београду. Он није само одевни предмет, већ глас једне епохе и породичног поноса.
О његовој важности говори и Јелена Секуловић, музејски саветник.
„Овај минтан није само модни детаљ, већ је и сведочанство времена. Он прича о вештини, укусу, статусу, али и специфичном положају жене у Србији у време великих промена, прича Секуловићева за „Магазин”, додајући да његова вредност није само у златовезу, већ и у причи коју носи.
Припадао је дамама из знамените београдске породице Бошка Тадића и његове супруге Стаке (Наке), чији су потомци остали упамћени као Баба-Стакићи. Њихове ћерке и унуке удавале су се за истакнуте људе тог времена, краљевске намеснике, генерале, док су њихови потомци били министри и академици. Израђен је од тамнобордо плиша, украшен густим златовезом дуж рукава и отвора за груди.
Али наша саговорница подсећа да када овакав одевни предмет изађе из породичног ормана и уђе у музеј, он мења своју функцију.
„Из одеће тада прераста у сведока. Музеализација није само чин физичког чувања, то је културни чин – одлука да се нешто сматра вредним памћења. Минтан постаје текст који свака генерација чита на свој начин”, наглашава она.
Минтан је Етнографском музеју 2024. године поклонила Светлана Маројевић из Београда. Добила га је од Јована Димитријевића Џонија из Београда који га је наследио, преко своје мајке Марте Бојовић Димитријевић, од деде Радивоја Бојовића (1864–1948), војног министра. Радивоје Бојовић је минтан пак наследио од мајке Јелене Бојовић, ћерке Бошка и Стаке (Наке) Тадић. Сваки пренос унутар породице био је чин поштовања, чувања успомене, доказ да се знање и вредности не наслеђују само кроз речи, већ и кроз предмете.
„Жене које су носиле овај минтан можда нису писале манифесте, али су својим изгледом, држањем и модним изборима обликовале културни идентитет града. Минтан из породичне ризнице Баба-Стакића је сведочанство једног стила живота у којем је естетика била испреплетена с моралом, а мода с достојанством”, додаје музејска саветница.
И заиста, у времену када се одећа све више своди на пролазност и масовност, минтан, попут овог, позива на вредновање онога што траје, што се преноси и памти.
