Minhenski masakr uživo

FILM

Dejan Petrović

Već je uvreženo opšte mesto postala činjenica kako je prvi globalni medijski ratni događaj bio „rat u (persijskom) Zalivu” početkom 1991. godine, koji je čitavim svojim kratkim tokom prenošen gotovo uživo i danonoćno u programu tada vodeće kablovske TV stanice Si-En-En. Novo filmsko ostvarenje koje potpisuje švajcarski režiser Tim Felbaum dovodi gore navedenu tezu u sumnju. Zgodno i prigodno dočekavši svetsku premijeru u Veneciji baš u olimpijskoj godini, nekoliko meseci kasnije evokacija dramatičnih događaja na Olimpijskim igrama 1972. godine u Minhenu, pod nazivom „Peti septembar”, sada je dostupna za gledanje i našim gledaocima u redovnom bioskopskom repertoaru. Čitave dve decenije pre (prvog) iračkog rata planetu su potresle šokantne terorističke akcije palestinskih komandosa koji su oteli grupu izraelskih sportista usred Igara i u zamenu za njihov život zahtevali oslobađanje čitave dve stotine njihovih saboraca iz kazamata u Izraelu. To je događaj veoma dobro poznat i naširoko opisivan u tadašnjoj štampi, knjigama i brojnim umetničkim delima. Ono što izdvaja Felbaumov film jeste rakurs iz kog posmatra tadašnje događaje.

Izuzev nekoliko uvodnih scena kada se iz arhivskih podruma izvlače sačuvani televizijski zapisi sa otvaranja i najave OI u Minhenu, čitava radnja odigrava se unutar prostorno malog studija, što ovom filmu pridaje kamerni karakter. Tadašnji kontekst je sažeto, ali veoma efikasno ocrtan i bez njegovog razumevanja nećete u potpunosti moći da razumete ovaj film. Posleratna Zapadna Nemačka, kao ogledno dobro kapitalističkog bloka, svim silama nastoji da sa sebe odbaci poslednje ostatke kolektivne odgovornosti i krivice za sve užase Drugog svetskog rata i da se uklopi u moderne svetske tokove. Ambiciozno zamišljene i realizovane Olimpijske igre omogućile su do tada najbolje, gotovo nezamislive tehničke mogućnosti, pa su mnogostruki prenosi sportskih zbivanja, uz pomoć satelita, u realnom vremenu stizali do svojih gledalaca na svim kontinentima. Najvažnija sportska redakcija jeste američka stanica Ej-Bi-Si, koja prvih dana efikasno i ekspeditivno obavlja svoj medijski posao. Međutim, višestruki pucnji koji od‌jekuju iz obližnjeg olimpijskog sela za sva vremena će promeniti (mirovnu) istoriju ovog pokreta koji je, u modernom dobu, obnovio Pjer de Kuberten.

Realno i nadrealno

Prve informacije govore o jednom ubijenom i dvocifrenom broju otetih izraelskih takmičara, a naši protagonisti autonomno odlučuju da pokušaju da uživo u etar prenesu razvoj i rasplet neočekivane situacije. Jedan od mnogih problema u tom cilju proizilazi iz same prirode njihovog posla: naime, oni su sportski novinari, ne previše upućeni u politička zbivanja svog vremena i iz njihove (prekookeanske) centrale stižu zahtevi da informativna redakcija tog kanala pokriva naredne sate programa. Tako je nekolicina urednika stavljena pred tešku dilemu: predati ovaj deo neželjenog posla za to obučenim profesionalcima koji se nalaze daleko i mogli bi ga odraditi s upitnom stopom uspeha ili dodatno angažovati sve svoje unutrašnje kapacitete i iskoristiti (za to) povoljnu okolnost što se već nalaze na licu mesta, takoreći prekoputa samog napada, i direktno urbi et orbi prenositi zbivanja. Kao što čitalac već očekuje, izbor je pao na ovu drugu alternativu i, kako se to kaže, ostalo je istorija.

Teška i masovna te statična studijska kamera, uz podosta truda, iznosi se pred smeštajne kapacitete sportista i pretvara u mobilnu. Umesto emitovanja brojnih dnevnih događaja, na svom zvaničnom kanalu uključuju se u prenos talačke krize, a nekolicina udarnih novinara izgara u želji za istorijskim uspehom – prvim živim prenosom nekog terorističkog događaja! U tome će naposletku, uz mnoštvo razumljivih nesnalaženja i grešaka, i uspeti. Na primedbe organizatorima o začuđujućem odsustvu snaga reda odgovara se već poslovičnom nemačkom željom da svetska javnost ne vidi ponovo njihove oružane snage na delu, a nakon već otpočete krize na poprište sukoba šalje se neobučena lokalna policija sa neadekvatnim naoružanjem, a – apsurdima ovde nije kraj – za to obučena i više nego dovoljno naoružana vojska, prema Ustavu, nema dozvolu da reaguje! Tako njihova najgora mora, u za to najgorem mogućem trenutku, kada su oči čitavog sveta uperene ka Minhenu, počinje da se ostvaruje: usred Nemačke ponovo se ubijaju Jevreji! Ovoga puta ne iz rasnih nego iz nekih drugih razloga, ali takve klarifikacije ostaju slaba uteha domaćinima. Tihi heroj čitave operacije iz drugog plana postaje prevoditeljka sa nemačkog (koja ga jedina od svih u redakciji govori) Marijana, u tumačenju izvrsne i domaćoj filmskoj publici iz recentnog ostvarenja „Zbornica” veoma dobro poznate Leoni Beneš. Ona će, osim svojih primarnih prevodilačkih zadataka, pokazati i zavidne novinarske sposobnosti i veliko je pitanje kakav bi se uspeh ostvario na kraju bez njenih napora. Simptomatično je bilo to da dok se talačka kriza nalazila u svom punom jeku i dok je u tim trenucima bez daha posmatra gotovo milijardu gledalaca širom globusa, ostali sportisti redovno nastupaju, sunčaju se pored obližnjeg jezera ili i sami u formiranoj masi radoznalo posmatraju zbivanja, u oštrom i nesvakidašnjem kontrastu realnog i nadrealnog momenta.

Novinarstvo, ključni protagonista

Pošto nevolja nikada ne dolazi sama, stanica Ej-Bi-Si ima podeljene termine sa konkurentskom Si-Bi-Es televizijom i u trenucima krucijalno bitnih intervjua biće prisiljeni da prekinu svoj deo programa. Iako „Peti septembar” primarno i deskriptivno bogato opisuje nasilan upad, otmicu, pregovore i potonje likvidacije nedužnih talaca, ovaj film nije o politici, istoriji ili sportu, iako poseduje elemente svih nabrojanih. Koga više interesuje da se pobliže upozna sa taksativno navedenim događajima i njihovim posledicama koje su se vukle i godinama nakon toga?! Uostalom, uvek može da se pogleda odličan Spilbergov film „Minhen”. Pravi i istinski protagonista Felbaumovog ostvarenja pak jeste novinarstvo. Biti u stanju da se pravovremeno prenese tačna i precizna informacija jeste od primarnog i prevashodnog značaja junacima ovog filma. U to ime neophodno je primeniti sva stečena i intuitivno dostupna znanja, koristiti različite improvizacije i inovacije u želji da se „bude prvi” makar to bilo plaćeno ponekom i krupnijom omaškom poput prvobitno objavljene netačne vesti kako su svi taoci na aerodromu živi oslobođeni. Akcija spasavanja talaca od strane snaga reda je omanula, izgubljeni su brojni životi na svim stranama, ali prvi direktan televizijski prenos nekog terorističkog čina na tako značajnom svetskom događaju nije! Umetnički uspeo i relevantan osvrt na taj peti septembar 1972. postavlja u tom pogledu ovaj datum u istorijske, a svakako i medijske, udžbenike. Uz to, ponovo podseća na značaj brige o potpunoj bezbednosti na masovnim sportskim manifestacijama ovog tipa.