Živelo se drugačije, više smo razgovarali

U poznatoj prodavnici ploča nadomak zgrade Radio Beograda zatekli smo Biljanu Krstić okruženu novinarima kako promoviše veliku ili longplej ploču na kojoj se našao njen poslednji album izvornih pesama „Biljur”, a koji je s orkestrom „Bistrik” objavila pre godinu i po dana. Album pesama na vinilu ili LP ploči u svetu je već godinama ponovo u modi, objašnjava, a nasmejana je zbog toga što ta moda znači povratak originalnom, analognom zvuku kog se sa starih gramofona sećamo. Dirljive pesme posvećene su ženama koje su se nekada borile za svoja prava, Anki, Donki, Anđi...

Zvuci prošlosti, dok pričamo, bili su prilika da se seti našeg susreta i svog dolaska u „vode” Radio Beograda u čijim smo se studijima prvi put i srele: „U radio me je još osamdesetih doveo Marjan Karan, tadašnji urednik Radija 202. Pošto sam završila Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, pre toga srednju muzičku u rodnom Nišu, pozvao me je da zamenim na godinu dana Đurđu Kostić koja je čekala bebu, a na radiju sam ostala do penzije. Zahvaljujući sjajnoj ekipi brzo sam učila i Nikola Mirkov me je potom pozvao da pomognem na Prvom programu Radio Beograda, smatrajući da sam se u poslu snašla. Na konkursu na kojem je bilo mnogo mladih, odabrao je mene i zaposlio kao saradnika velike muzičke redakcije, u kojoj sam kasnije postala, a nedavno i karijeru završila kao muzički urednik.”

U vreme kada je došla na Prvi program, priča, u redakciji za muziku nije bio zaposlen niko bez muzičke akademije: „Vodilo se računa da svi budemo obrazovani i upućeni u trendove, od džeza, pop, rok i zabavne muzike do narodne. Sve što je bilo popularno hvatali smo u letu i puštali prvi. Bila je to takva ekipa muzičkih urednika da smo svi od njih mogli mnogo da naučimo. Kada dođeš kao mlad saradnik, najpre bi te proveli kroz fonoteku, da naučiš da koristiš muzički materijal. U početku niko nije mogao odmah da dobije svoju autorsku emisiju. Početnik je morao da bude saradnik uredniku i bio bi presrećan kada mu šef pruži priliku da uradi deo emisije, napiše tekst za najavu muzike ili pratnju. Najveći prestiž bio je – kad uradiš nečiji muzički portret!”

Prva autorska emisija koju je dobila bila je „Muzička kutija” koja je trajala pola sata, a u to vreme muzički urednik bila je Vida Korać. Potom je uređivala i „Zabavnik”, u saradnji sa Zabavno-humorističkom redakcijom Radio-televizije. Muzički urednik je, priča, imao mnogo posla – da nađe sve te melodije, da „oboji sve te priče”, podrži emisiju i voditelja, kao i sagovornika...

Atmosfera u „Šumi”

„Svega ovoga se rado sećam, u stvari, najviše zato što je atmosfera na radiju, uprkos strogim kriterijumima, bila sjajna. Svi smo se i privatno družili i ostajali po ceo dan u studijima redakcije – bilo je dnevno više sastanaka dok pripremimo emisiju i dogovorimo šta sve ide u program, ništa nismo prepuštali slučaju, a uživali smo u tome. U to vreme postojale su komisije koje su odlučivale da li je neka muzika za Prvi program. Sastanke smo nastavljali 'Pod lipom', a još češće u 'Šumi', kako smo zvali poznate kafane na novinarskom 'Bermudskom trouglu'. U 'Šumatovcu' se odvijala čitava muzička priča, dogovarali su se poslovi, albumi i gostovanja. Živelo se drugačije. Mnogo se više razgovaralo. U to vreme nisu postojali mobilni telefoni, te ako po ceo dan nisi kod kuće, kolege ili saradnici mogli su samo ujutru ili uveče da te dobiju na tvoj kućni fiksni broj. Radio je bio moj život i to je i ostao.”

S tada glavnim urednikom za muziku Mikijem Stanojevićem upravo na radiju je Biljana i osnovala orkestar „Bistrik” u kojem su i danas, s kolegama s radija, njih dvoje i dalje zajedno. Slikali su se na promociji pored svojih vinil ploča...

„Istražujući etno-muziku, objavila sam album 'Bistrik' 2000. godine, ne znajući da će se te pesme tražiti i da ću početi da ih pevam na koncertima. Tako sam osnovala orkestar čiji je Miki i dalje šef, a Maja s tarabukom i raznim udaraljkama još uvek perkusionistkinja. Pored njega, pozvala sam na saradnju tada i Ljubu Ninkovića, Batu Božanića i druge legende našeg radija. Nastupali smo po celoj bivšoj Jugoslaviji i potom proputovali svet.”

Posao nije zanemarila jer, kaže, sve može da se „uklopi” kada se napravi dobra organizacija. Njene dve stare ljubavi traju i danas. „Etno-muzika slušala se u mojoj rodnoj kući. Sećam se da sam kao dete pamtila te starinske pesme koje su moji roditelji voleli. Slušali su Cuneta Gojkovića, Kseniju Cicvarić, Maru Đorđević. Moja druga ljubav – radio pomogao mi je kao druga kuća da do mnogih materijala naše bogate etno-tradicije dođem.”

Iako se još kao mlada dokazala vokalno na sceni naših najzapaženijih pop grupa, Biljana je rešila da napravi nešto drugačije od pop i rok muzike. Odlučujući trenutak desio se 1995. godine kada je gledala film „Engleski pacijent” i čula kako mađarska pevačica Marta Šebešćen kao etno-muzikolog izvodi pesme po kojima je bila prepoznatljiva u filmovima i na raznim svetskim albumima. Dopalo joj se kako izvodi starinske pesme na jedan savremeniji način. Bio je to, dodaje, primer sjajnog rada na temu muzike koja joj se od najranijeg detinjstva dopadala.

Ljubav će spasiti svet

I danas je, tvrdi, njen život apsolutno muzika, oko nje su uvek note i pesma, a zna i da igra. Srećna je što su to uvek razumele ćerke Milica (39) i Lenka (32). Ipak, u ovim godinama, kako kaže, postoji za nju jedna veća inspiracija, a to je unuka Noa. Dete s posebnim potrebama, ali posebnog muzičkog talenta: „Konačno je neko povukao na mene. Poklanjam joj svakog dana dosta pažnje, deleći s njom energiju muzike i na tom polju uveliko radimo. Nikada nije mnogo ljubavi – pre svega. Jer, samo ljubav stvara lepotu. Ona će, u ova surova i turbulentna vremena, jedina i spasiti svet”, poručuje Krstićeva.

Od „Suncokreta” do „Zone Zamfirove”

Posle zapaženih pesama po kojima kao mlada, zajedno s koleginicama, postaje poznata kao članica grupa „Suncokret” i „Rani mraz”, Biljana započinje solo karijeru, na kojoj slede tri albuma pop muzike.

Uporedo s tim pop danima ona sledi svoje uspomene iz porodice i najdublje emocije, prikupljajući autentične audio i notne zapise izvorne muzike. To su uglavnom bile retko izvođene pesme s Kosmeta, iz južne Srbije i Timočke Krajine, iz Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske koje kasnije objavljuje na albumima „Bistrika” i koje su za nju, kaže, sjedinjenje tradicionalne muzike i savremenog aranžmana. Tokom 2002. godine s već osnovanim orkestrom „Bistrik” radila je na muzici filma „Zona Zamfirova”.