Живело се другачије, више смо разговарали

У познатој продавници плоча надомак зграде Радио Београда затекли смо Биљану Крстић окружену новинарима како промовише велику или лонгплеј плочу на којој се нашао њен последњи албум изворних песама „Биљур”, a који је с оркестром „Бистрик” објавила пре годину и по дана. Албум песама на винилу или ЛП плочи у свету је већ годинама поново у моди, објашњава, а насмејана је због тога што та мода значи повратак оригиналном, аналогном звуку ког се са старих грамофона сећамо. Дирљиве песме посвећене су женама које су се некада бориле за своја права, Анки, Донки, Анђи...

Звуци прошлости, док причамо, били су прилика да се сети нашег сусрета и свог доласка у „воде” Радио Београда у чијим смо се студијима први пут и среле: „У радио ме је још осамдесетих довео Марјан Каран, тадашњи уредник Радија 202. Пошто сам завршила Факултет музичке уметности у Београду, пре тога средњу музичку у родном Нишу, позвао ме је да заменим на годину дана Ђурђу Костић која је чекала бебу, а на радију сам остала до пензије. Захваљујући сјајној екипи брзо сам учила и Никола Мирков ме је потом позвао да помогнем на Првом програму Радио Београда, сматрајући да сам се у послу снашла. На конкурсу на којем је било много младих, одабрао је мене и запослио као сарадника велике музичке редакције, у којој сам касније постала, а недавно и каријеру завршила као музички уредник.”

У време када је дошла на Први програм, прича, у редакцији за музику није био запослен нико без музичке академије: „Водило се рачуна да сви будемо образовани и упућени у трендове, од џеза, поп, рок и забавне музике до народне. Све што је било популарно хватали смо у лету и пуштали први. Била је то таква екипа музичких уредника да смо сви од њих могли много да научимо. Када дођеш као млад сарадник, најпре би те провели кроз фонотеку, да научиш да користиш музички материјал. У почетку нико није могао одмах да добије своју ауторску емисију. Почетник је морао да буде сарадник уреднику и био би пресрећан када му шеф пружи прилику да уради део емисије, напише текст за најаву музике или пратњу. Највећи престиж био је – кад урадиш нечији музички портрет!”

Прва ауторска емисија коју је добила била је „Музичка кутија” која је трајала пола сата, а у то време музички уредник била је Вида Кораћ. Потом је уређивала и „Забавник”, у сарадњи са Забавно-хумористичком редакцијом Радио-телевизије. Музички уредник је, прича, имао много посла – да нађе све те мелодије, да „обоји све те приче”, подржи емисију и водитеља, као и саговорника...

Атмосфера у „Шуми”

„Свега овога се радо сећам, у ствари, највише зато што је атмосфера на радију, упркос строгим критеријумима, била сјајна. Сви смо се и приватно дружили и остајали по цео дан у студијима редакције – било је дневно више састанака док припремимо емисију и договоримо шта све иде у програм, ништа нисмо препуштали случају, а уживали смо у томе. У то време постојале су комисије које су одлучивале да ли је нека музика за Први програм. Састанке смо настављали 'Под липом', а још чешће у 'Шуми', како смо звали познате кафане на новинарском 'Бермудском троуглу'. У 'Шуматовцу' се одвијала читава музичка прича, договарали су се послови, албуми и гостовања. Живело се другачије. Много се више разговарало. У то време нису постојали мобилни телефони, те ако по цео дан ниси код куће, колеге или сарадници могли су само ујутру или увече да те добију на твој кућни фиксни број. Радио је био мој живот и то је и остао.”

С тада главним уредником за музику Микијем Станојевићем управо на радију је Биљана и основала оркестар „Бистрик” у коjeм су и данас, с колегама с радија, њих двоје и даље заједно. Сликали су се на промоцији поред својих винил плоча...

„Истражујући етно-музику, објавила сам албум 'Бистрик' 2000. године, не знајући да ће се те песме тражити и да ћу почети да их певам на концертима. Тако сам основала оркестар чији је Мики и даље шеф, а Маја с тарабуком и разним удараљкама још увек перкусионисткиња. Поред њега, позвала сам на сарадњу тада и Љубу Нинковића, Бату Божанића и друге легенде нашег радија. Наступали смо по целој бившој Југославији и потом пропутовали свет.”

Посао није занемарила јер, каже, све може да се „уклопи” када се направи добра организација. Њене две старе љубави трају и данас. „Етно-музика слушала се у мојој родној кући. Сећам се да сам као дете памтила те старинске песме које су моји родитељи волели. Слушали су Цунета Гојковића, Ксенију Цицварић, Мару Ђорђевић. Моја друга љубав – радио помогао ми је као друга кућа да до многих материјала наше богате етно-традиције дођем.”

Иако се још као млада доказала вокално на сцени наших најзапаженијих поп група, Биљана је решила да направи нешто другачије од поп и рок музике. Одлучујући тренутак десио се 1995. године када је гледала филм „Енглески пацијент” и чула како мађарска певачица Марта Шебешћен као етно-музиколог изводи песме по којима је била препознатљива у филмовима и на разним светским албумима. Допало јој се како изводи старинске песме на један савременији начин. Био је то, додаје, пример сјајног рада на тему музике која јој се од најранијег детињства допадала.

Љубав ће спасити свет

И данас је, тврди, њен живот апсолутно музика, око ње су увек ноте и песма, а зна и да игра. Срећна је што су то увек разумеле ћерке Милица (39) и Ленка (32). Ипак, у овим годинама, како каже, постоји за њу једна већа инспирација, а то је унука Ноа. Дете с посебним потребама, али посебног музичког талента: „Коначно је неко повукао на мене. Поклањам јој сваког дана доста пажње, делећи с њом енергију музике и на том пољу увелико радимо. Никада није много љубави – пре свега. Јер, само љубав ствара лепоту. Она ће, у ова сурова и турбулентна времена, једина и спасити свет”, поручује Крстићева.

Од „Сунцокрета” до „Зоне Замфирове”

После запажених песама по којима као млада, заједно с колегиницама, постаје позната као чланица група „Сунцокрет” и „Рани мраз”, Биљана започиње соло каријеру, на којој следе три албума поп музике.

Упоредо с тим поп данима она следи своје успомене из породице и најдубље емоције, прикупљајући аутентичне аудио и нотне записе изворне музике. То су углавном биле ретко извођене песме с Космета, из јужне Србије и Тимочке Крајине, из Македоније, Румуније, Бугарске и Мађарске које касније објављује на албумима „Бистрика” и које су за њу, каже, сједињење традиционалне музике и савременог аранжмана. Током 2002. године с већ основаним оркестром „Бистрик” радила је на музици филма „Зона Замфирова”.