Spomenik jednoj pesmi
Pošto je u Kruševcu već podigao znamenja Čkalji, ćerki kneza Lazara i drugim znamenitostima grada, Ljubiša Bata Đidić, pesnik, esejista i putopisac, smatra da obeležje treba da dobije i „Slovo ljubve”
Kruševljanin Ljubiša Bata Đidić, pesnik, esejista, antologičar, putopisac kao i dugogodišnji direktor i urednik časopisa „Bagdala”, zaslužan je što su u njegovom rodnom gradu podignuti spomenici Jeleni Balšić (ćerki kneza Lazara i kneginji Milici), glumcu Miodragu Petroviću Čkalji, Majci Srbiji i Majci Grčkoj, Krivorečkim žrtvama, Milentijskoj rozeti…
Ali Đidić nam je poverio i jednu davnu intimu: da želi s mladim vajarom Bogdanom Dobrotom i uz blagoslov gradonačelnika grada Ivana Manojlovića u Kruševcu da podigne i spomenik jednoj pesmi. Naravno, reč je o pesmi „Slovo ljubve”, koju je despot Stefan napisao u „slavnom gradu gospodstva nam Kruševcu” 1409. godine.
Naš sagovornik već je inicirao brojne kulturne manifestacije u Lazarevom gradu. Živi u Balšićevoj ulici, čuvenoj po tome što je nekada u njoj živeo poznati jugoslovenski glumac Miodrag Petrović Čkalja, kome je Udruženje građana „Balšićevac”, na čijem je čelu Đidić, i podiglo spomenik. Za one koji ne znaju, ova ulica je dobila ime po Jeleni Balšić, posebnoj princezi, ćerki kneza Lazara. Đidić je inače i autor drame o vladarki Zete koja se s uspehom izvodila u Kruševačkom pozorištu.
– Jelena je došla u svoju Balšićevu ulicu, grad svog oca, ali i u naša srca – poručio je na otkrivanju mozaika Đidić, ukazujući na uklesane stihove tada novog umetničkog dela „Ja ustjeh tvoju svetost videti”.
Đidić je inicirao i sadnju loze s našeg manastira na Svetoj Gori u svetinjama i crkvama u Srbiji i o toj akciji objavio knjigu „Hilandarska loza”, za koju je predgovor napisao tadašnji episkop kruševački, danas Njegovo visokopreosveštenstvo arhiepiskop i mitropolit kruševački David.
Đidićeva želja, a bio je i predsednik Odbora za obnovu manastira Milentija, bila je da sadnjom hilandarske loze obnovi ovaj manastir, zadužbinu despota Stefana Lazarevića. Loza je zasađena i u Studenici, Žiči, Ljubostinji, Veluću, Rudenici, Drenči, Svetoj Petki na Dubu – Šljivovo, Svetom Romanu, Kaleniću i Manasiji i crkvama: Lazarici, Svetog Đorđa i Svetog Jovana u Kruševcu, Svetog Maksima Prepodobnog u Kostolcu, pa sve do Hrama Svetog Save u Beogradu.
Đidić je i glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Bagdala”. Nedavno je u uvodnoj reči podsetio čitaoce na 65 godina kontinuiranog trajanja ovog lista i njeno plodonosno dejstvo u srpskoj kulturi.
„Pomenimo tu 1959. godinu kada je prvi broj ’Bagdale’ ’s jedrima od žute kasapske hartije’ uplovio u srpsku kulturu, u vreme kada je izlazio samo Letopis matice srpske s nekoliko beogradskih glasila – u takozvanoj unutrašnjosti tek će se kasnije javljati ’Kraljevački oktobar’/’Povelja’ (Kraljevo), ’Koraci’ (Kragujevac), ’Naše stvaranje’ (Leskovac), ’Jedinstvo’ (Priština), ’Tok’ (Prokuplje), nova ’Gradina’ (Niš), ’Gradac’ (Čačak), ’Istok’ (Knjaževac), ’Majdan’ (Kostolac)”, napisao je Đidić i podsetio na prvu „Bagdalinu” redakciju: B. L. Lazarević, glavni urednik, Dobri Dimitrijević, odgovorni urednik, Miljko Šindić, Vladimir Ličina i Saša Trajković.
„Bagdala” je (kao izdavačka kuća, nastala od časopisa) odigrala značajnu ulogu u srpskoj kulturi i životu grada: koliko je podsticala književnu reč u unutrašnjosti – jedna od njenih misija u programskim načelima bila je da briše demarkacione linije između takozvane metropole i takozvane provincije – jer je Beograd gledao samo na sebe, doduše i svi željni afirmacije gledali su samo na Beograd. Međutim, Đidić podseća kako je upravo „Bagdala” iznenadila srpsku javnost prvim prevodima nobelovaca – Sen-Džon Persa, Magde Isanos, Jorgosa Seferisa.
– U 2.000 naslova koliko ih je izašlo, dok i „Bagdala” nije doživela „dosovsku” sudbinu jedne „Prosvete”, „Nolita”, BIGZ-a, vredno je pomenuti neke od njenih edicija. U Prevodnoj poeziji objavljuje prvi put na srpski jezik više od 40 imena savremene francuske poezije Andrea Bretona i njegov „Manifest nadrealizma”, Luja Aragona, Žana Koktoa, Žila Sipervijela, Jevtušenka, Eliota, Teda Hjuza, Nerudu, Jelisavetu Bagrjanu, Bertolda Brehta – navodi Đidić, a podseća i na „Bagdalinu” nagradu Prsten despota Stefana Lazarevića koji su dobili Desanka Maksimović, Nikola Trajković, Đorđe Trifunović, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, patrijarh Pavle, Matija Bećković, Mija Pavlović, Vladimir Pištalo…
„Bagdala za decu”, časopis koji je upravo navršio 20 godina izlaženja, takođe daje nagradu „B. L. Lazarević” koju je prošle godine dobila Zorana Opačić…
Naš sagovornik je objavio petnaestak zbirki pesama (od kojih njegove „Zavetne” upravo izlaze u SKZ). Njegove čuvene najkraće priče „Skraćenice” Matija Bećković je nazvao srpskom haiku prozom. Preveo je desetak zbirki pesama i romana sa slovenačkog i ruskog.
