Споменик једној песми

Крушевљанин Љубиша Бата Ђидић, песник, есејиста, антологичар, путописац као и дугогодишњи директор и уредник часописа „Багдала”, заслужан је што су у његовом родном граду подигнути споменици Јелени Балшић (ћерки кнеза Лазара и кнегињи Милици), глумцу Миодрагу Петровићу Чкаљи, Мајци Србији и Мајци Грчкој, Криворечким жртвама, Милентијској розети…

Али Ђидић нам је поверио и једну давну интиму: да жели с младим вајаром Богданом Добротом и уз благослов градоначелника града Ивана Манојловића у Крушевцу да подигне и споменик једној песми. Наравно, реч је о песми „Слово љубве”, коју је деспот Стефан написао у „славном граду господства нам Крушевцу” 1409. године.

Наш саговорник већ је иницирао бројне културне манифестације у Лазаревом граду. Живи у Балшићевој улици, чувеној по томе што је некада у њој живео познати југословенски глумац Миодраг Петровић Чкаљa, коме је Удружење грађана „Балшићевац”, на чијем је челу Ђидић, и подигло споменик. За оне који не знају, ова улица је добила име по Јелени Балшић, посебној принцези, ћерки кнеза Лазара. Ђидић је иначе и аутор драме о владарки Зете која се с успехом изводила у Крушевачком позоришту.

– Јелена је дошла у своју Балшићеву улицу, град свог оца, али и у наша срца – поручио је на откривању мозаика Ђидић, указујући на уклесане стихове тада новог уметничког дела „Ја устјех твоју светост видети”.

Ђидић је иницирао и садњу лозе с нашег манастира на Светој Гори у светињама и црквама у Србији и о тој акцији објавио књигу „Хиландарска лоза”, за коју је предговор написао тадашњи епископ крушевачки, данас Његово високопреосвештенство архиепископ и митрополит крушевачки Давид.

Ђидићева жеља, а био је и председник Одбора за обнову манастира Милентија, била је да садњом хиландарске лозе обнови овај манастир, задужбину деспота Стефана Лазаревића. Лоза је засађена и у Студеници, Жичи, Љубостињи, Велућу, Руденици, Дренчи, Светој Петки на Дубу – Шљивово, Светом Роману, Каленићу и Манасији и црквама: Лазарици, Светог Ђорђа и Светог Јована у Крушевцу, Светог Максима Преподобног у Костолцу, па све до Храма Светог Саве у Београду.

Ђидић је и главни и одговорни уредник часописа за књижевност, уметност и културу „Багдала”. Недавно је у уводној речи подсетио читаоце на 65 година континуираног трајања овог листа и њено плодоносно дејство у српској култури.

„Поменимо ту 1959. годину када је први број ’Багдале’ ’с једрима од жуте касапске хартије’ упловио у српску културу, у време када је излазио само Летопис матице српске с неколико београдских гласила – у такозваној унутрашњости тек ће се касније јављати ’Краљевачки октобар’/’Повеља’ (Краљево), ’Кораци’ (Крагујевац), ’Наше стварање’ (Лесковац), ’Јединство’ (Приштина), ’Ток’ (Прокупље), нова ’Градина’ (Ниш), ’Градац’ (Чачак), ’Исток’ (Књажевац), ’Мајдан’ (Костолац)”, написао је Ђидић и подсетио на прву „Багдалину” редакцију: Б. Л. Лазаревић, главни уредник, Добри Димитријевић, одговорни уредник, Миљко Шиндић, Владимир Личина и Саша Трајковић.

„Багдала” је (као издавачка кућа, настала од часописа) одиграла значајну улогу у српској култури и животу града: колико је подстицала књижевну реч у унутрашњости – једна од њених мисија у програмским начелима била је да брише демаркационе линије између такозване метрополе и такозване провинције – јер је Београд гледао само на себе, додуше и сви жељни афирмације гледали су само на Београд. Међутим, Ђидић подсећа како је управо „Багдала” изненадила српску јавност првим преводима нобеловаца – Сен-Џон Перса, Магде Исанос, Јоргоса Сефериса.

– У 2.000 наслова колико их је изашло, док и „Багдала” није доживела „досовску” судбину једне „Просвете”, „Нолита”, БИГЗ-а, вредно је поменути неке од њених едиција. У Преводној поезији објављује први пут на српски језик више од 40 имена савремене француске поезије Андреа Бретона и његов „Манифест надреализма”, Луја Арагона, Жана Коктоа, Жила Сипервијела, Јевтушенка, Елиота, Теда Хјуза, Неруду, Јелисавету Багрјану, Бертолда Брехта – наводи Ђидић, а подсећа и на „Багдалину” награду Прстен деспота Стефана Лазаревића који су добили Десанка Максимовић, Никола Трајковић, Ђорђе Трифуновић, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, патријарх Павле, Матија Бећковић, Мија Павловић, Владимир Пиштало…

„Багдала за децу”, часопис који је управо навршио 20 година излажења, такође даје награду „Б. Л. Лазаревић” коју је прошле године добила Зорана Опачић…

Наш саговорник је објавио петнаестак збирки песама (од којих његове „Заветне” управо излазе у СКЗ). Његове чувене најкраће приче „Скраћенице” Матија Бећковић је назвао српском хаику прозом. Превео је десетак збирки песама и романа са словеначког и руског.