Vreme straha
Pokazalo se da se mladi ničega ne plaše. Ni sile, ni moći, ni pretnje. Oni imaju svoje viđenje budućnosti i hrabro idu ka tom cilju. I stari su se ohrabrili
Ovo je vreme straha. Kao da nad svima nama lebdi neka nevidljiva opasnost. Što smo stariji, hrabrosti je sve manje. Plašimo se da ne izgubimo to malo što smo stekli proteklih godina. Svaka promena, svaka neizvesnost nas plaši. Iako znamo da ništa vredno nemamo, grčevito čuvamo to što imamo. Verujemo da je istina i ono što je očigledna laž i obmana. Strah sputava svaki napredak i kreativnost. Mi se više ne plašimo šta će reći stručnjaci, mi se plašimo šta će reći političari. Trudimo se da se njima dopadnemo iako znamo da je nivo njihovog ukusa i razumevanja umetnosti daleko ispod ukusa prosečnog građanina. Danas su u modi poslušni, a ne pametni i talentovani...
Ovo je vreme kukavica. Svako se zavukao u svoju rupu i ćuti. Svi čekamo da neko drugi obavi posao za nas... Teško se odričemo komfora i udobnosti u ime ideala. Mi nismo više ni senka naših predaka. Da li će nas se stideti naši potomci? I da li će se pitati: zašto ste ćutali? Da li vas je bilo strah da ne izgubite ono što nemate?
Govorimo sa prijateljima, sa porodicom upola glasa. Šapućemo. Prijatelji nam menjaju mišljenje i političke stavove preko noći. Ne iz ubeđenja, nego iz interesa. Kome da verujemo? Danas data obećanja se sutra zaboravljaju. O našim životima ne odlučujemo više mi, nego neki drugi...
Kome verovati i čemu se nadati? Deca nam na Sajmu knjiga stoje u redu da kupe bezvrednu knjigu bezvrednog autora, ratnog osuđenika. Narodna skupština, nekada mesto razuma i pameti, pretvorila se u najgoru i najvulgarniju pljuvaonicu. Vazduhom lete ružne, pogrdne i uvredljive reči. Ubadaju direktno u dušu kao oštrice noževa. Ostaju ožiljci koje je teško izlečiti. Crno postaje belo, belo postaje crno... Teraju nas da verujemo u neverovatne stvari. U stvari koje se protive zdravom razumu.
A iznad svega toga je strah. Strah se uvukao u sve pore naših života... Danas pristajemo na sve o čemu juče nismo mogli ni da pomislimo. Stidimo se sami pred sobom u svojoj samoći.
Umesto da idemo napred, idemo nazad; umesto u budućnost, neprestano se vraćamo u prošlost. Gledamo sadašnjost očima prošlosti... Pokušavamo da dobijemo davno izgubljene bitke. Da poraze pretvorimo u pobede. Gubimo vreme i energiju da dokažemo da su pobednici zločinci, a zločinci pobednici.
Gušimo se u mulju koji smo sami stvorili. Između prošlosti i sadašnjosti je provalija. Kako izgraditi most preko te provalije? Kako će nas voleti i poštovati drugi ako ne volimo i ne poštujemo sami sebe? Jedina uteha je to što je život u nama lepši i bolji od života oko nas.
Kako se boriti protiv straha? Kako ćemo živeti ako se plašimo sopstvene senke i svake javno izgovorene reči?
Od srednjeg veka čovek je naročito snažno verovao u sebe upravo pobedom nad strahom. I ona se nije osećala samo kao pobeda nad mističnim strahom (strahom božjim), kako piše Mihail Bahtin u svojoj knjizi „Stvaralaštvo Fransoa Rablea”, i nad strahom pred silama prirode već pre svega kao pobeda nad moralnim strahom koji sputava, ugnjetava i zamućuje ljudsko saznanje.
Sa rađanjem studentskih protesta mnoge stvari u Srbiji su se definitivno promenile. Uspostavljena je dirljiva veza između studenata i naroda. Jedni druge doživljavaju kao najbliže i najrođenije. Uvek je postojala distanca između „starih” i „mladih”. Stari su većinom konzervativni, mladi su napredni i avangardni. Često se nisu ni razumeli. Često su bili jedni protiv drugih. I to je normalno. Ali ono što je zaista novo, mladi su stare oslobodili straha. Pokazalo se da se mladi ničega ne plaše. Ni sile, ni moći, ni pretnje. Oni imaju svoje viđenje budućnosti i hrabro idu ka tom cilju. I stari su se ohrabrili. Kao nekada kada su grlili partizane, koji su ih oslobađali od okupatora, sada grle studente koji su ih oslobodili straha. Ne straha od vladajuće oligarhije, već od straha kuda ide ova zemlja i koja je njena budućnost.
I ono što je najneverovatnije, u zemlji gde se svi grčevito bore za vlast, studenti ne žele vlast. Oni žele uređenu pravnu državu gde će svi građani biti ravnopravni i jednaki pred zakonom.
„Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo”, rekao je Danilo Kiš u jednom svom intervjuu. Današnje vreme beznađa i nemaštine, lažnih iluzija i nestvarnih obećanja, vreme kada su pomereni svi kriterijumi vrednosti potvrđuje ove reči velikog pisca.
Da li se nazire izlaz iz ovog stanja? Da. Prvi korak je da se oslobodimo straha!
