Време страха
Показало се да се млади ничега не плаше. Ни силе, ни моћи, ни претње. Они имају своје виђење будућности и храбро иду ка том циљу. И стари су се охрабрили
Ово је време страха. Као да над свима нама лебди нека невидљива опасност. Што смо старији, храбрости је све мање. Плашимо се да не изгубимо то мало што смо стекли протеклих година. Свака промена, свака неизвесност нас плаши. Иако знамо да ништа вредно немамо, грчевито чувамо то што имамо. Верујемо да је истина и оно што је очигледна лаж и обмана. Страх спутава сваки напредак и креативност. Ми се више не плашимо шта ће рећи стручњаци, ми се плашимо шта ће рећи политичари. Tрудимо се да се њима допаднемо иако знамо да је ниво њиховог укуса и разумевања уметности далеко испод укуса просечног грађанина. Данас су у моди послушни, а не паметни и талентовани...
Ово је време кукавица. Свако се завукао у своју рупу и ћути. Сви чекамо да неко други обави посао за нас... Тешко се одричемо комфора и удобности у име идеала. Ми нисмо више ни сенка наших предака. Да ли ће нас се стидети наши потомци? И да ли ће се питати: зашто сте ћутали? Да ли вас је било страх да не изгубите оно што немате?
Говоримо са пријатељима, са породицом упола гласа. Шапућемо. Пријатељи нам мењају мишљење и политичке ставове преко ноћи. Не из убеђења, него из интереса. Коме да верујемо? Данас дата обећања се сутра заборављају. О нашим животима не одлучујемо више ми, него неки други...
Коме веровати и чему се надати? Деца нам на Сајму књига стоје у реду да купе безвредну књигу безвредног аутора, ратног осуђеника. Народна скупштина, некада место разума и памети, претворила се у најгору и највулгарнију пљуваоницу. Ваздухом лете ружне, погрдне и увредљиве речи. Убадају директно у душу као оштрице ножева. Остају ожиљци које је тешко излечити. Црно постаје бело, бело постаје црно... Терају нас да верујемо у невероватне ствари. У ствари које се противе здравом разуму.
А изнад свега тога је страх. Страх се увукао у све поре наших живота... Данас пристајемо на све о чему јуче нисмо могли ни да помислимо. Стидимо се сами пред собом у својој самоћи.
Уместо да идемо напред, идемо назад; уместо у будућност, непрестано се враћамо у прошлост. Гледамо садашњост очима прошлости... Покушавамо да добијемо давно изгубљене битке. Да поразе претворимо у победе. Губимо време и енергију да докажемо да су победници злочинци, а злочинци победници.
Гушимо се у муљу који смо сами створили. Између прошлости и садашњости је провалија. Како изградити мост преко те провалије? Како ће нас волети и поштовати други ако не волимо и не поштујемо сами себе? Једина утеха је то што је живот у нама лепши и бољи од живота око нас.
Како се борити против страха? Како ћемо живети ако се плашимо сопствене сенке и сваке јавно изговорене речи?
Од средњег века човек је нарочито снажно веровао у себе управо победом над страхом. И она се није осећала само као победа над мистичним страхом (страхом божјим), како пише Михаил Бахтин у својој књизи „Стваралаштво Франсоа Раблеа”, и над страхом пред силама природе већ пре свега као победа над моралним страхом који спутава, угњетава и замућује људско сазнање.
Са рађањем студентских протеста многе ствари у Србији су се дефинитивно промениле. Успостављена је дирљива веза између студената и народа. Једни друге доживљавају као најближе и најрођеније. Увек је постојала дистанца између „старих” и „младих”. Стари су већином конзервативни, млади су напредни и авангардни. Често се нису ни разумели. Често су били једни против других. И то је нормално. Али оно што је заиста ново, млади су старе ослободили страха. Показало се да се млади ничега не плаше. Ни силе, ни моћи, ни претње. Они имају своје виђење будућности и храбро иду ка том циљу. И стари су се охрабрили. Као некада када су грлили партизане, који су их ослобађали од окупатора, сада грле студенте који су их ослободили страха. Не страха од владајуће олигархије, већ од страха куда иде ова земља и која је њена будућност.
И оно што је најневероватније, у земљи где се сви грчевито боре за власт, студенти не желе власт. Они желе уређену правну државу где ће сви грађани бити равноправни и једнаки пред законом.
„Човек је непозната величина. Не знамо одакле долазимо, не знамо куда идемо и не знамо зашто постојимо”, рекао је Данило Киш у једном свом интервјуу. Данашње време безнађа и немаштине, лажних илузија и нестварних обећања, време када су померени сви критеријуми вредности потврђује ове речи великог писца.
Да ли се назире излаз из овог стања? Да. Први корак је да се ослободимо страха!
