Format suštine
Prvih dana nakon promene formata bolela su ramena, bunile se ruke, valjalo se priviknuti na promenu koja zadire u samu suštinu „Politikinog” bića
Emir Kusturica je „Politiku” upisao u istoriju pokretnih slika dodelivši najdugovečnijem dnevnom listu na Balkanu malu ali izuzetno vrednu epizodnu ulogu u svom debitantskom remek-delu „Sjećaš li se Doli Bel”. Sećate se kako Slavko Štimac čita nasmrt bolesnom Slobodanu Aligrudiću onaj članak o planovima naučnika da prekrajanjem prirode od Zemlje stvore Raj. „Politika” je tokom svoje duge i svetskim ratovima ometane istorije na svojim stranicama gajila ovakvu vrstu polurazbibrige, dajući do znanja čitaocima da se može ostati ozbiljan i kad dođe vreme da se čovek malo opusti i kiselkasto nasmeje. Da se od ove lepe prakse ne odustaje ni danas, pokazao je kratak tekst štampan u jednom od prvih februarskih brojeva u kome se govori o neočekivanim nevoljama sa kojima su se suočili proizvođači „lego” igračaka. Na izložbi „Priče kvir zajednica, iskustva i identiteti”, koja je nedavno održana u Britanskom muzeju nauke, izložene su i „lego” kocke kao primer kako igračke ne bi smele da izgledaju.
Proizvođaču najpopularnijeg „građevinskog materijala” za ostvarenje dečjih maštarija zamera se upravo format kocki, jer način na koji se međusobno spajaju ukazuje na njihovu heteroseksualnost! Problem je, po nadležnima iz londonskog Muzeja nauke, u onim izbočinama i udubljenjima koji uznemirujuće asociraju na muške i ženske reproduktivne organe. „Politika” je ovu vest prenela bez komentara, dok je Ilon Mask na svojoj društvenoj mreži „Iks” izneo mišljenje koje bi moglo da se prevede citiranjem one čuvene Aligrudićeve rečenice iz pominjanog Kusturičinog filma: „Mene ne računaj!”
Trampov Rišelje je, možda baš tog istog dana, međutim, ostao bez komentara kada je na stranicama ovog lista objavljena tragikomična vest o „lego” kockama, a kada je „Politika” počela da se štampa na nešto debljoj hartiji i u promenjenom, većem formatu.
Novine koje upravo držite u rukama prepoznatljive su već na prvi pogled po jedinstvenosti fonta i formata. Teško je, a možda i nepotrebno, opisati gotovo telesno zadovoljstvo koje čitaoci „Politike” osećaju dok je drže u rukama i gledaju šta će sve tog dana na njenim stranicama moći da pročitaju. Suočavanje sa novim formatom je kod mnogih od nas izazvalo čak i fizičku nelagodu. Tih prvih dana nakon promene formata bolela su ramena,bunile se ruke, valjalo se priviknuti na promenu koja zadire u samu suštinu „Politikinog” bića.
Na sličan način je dirnuto u tradiciju lista kada je početkom dvadeset i prvog veka svetski poznati dizajner Mirko Ilić dobio zadatak da promeni zaglavlje „Politike” i modernizuje jedinstveni ćirilički font. Tada su imena osnivača lista sa vrha naslovne strane preseljena u dno druge strane, pa su uvređeni naslednici braće Ribnikar najavljivali da će povratak na staro tražiti i preko suda. U javnosti je tih dana promena izgleda „Politike” bila jedna od najvažnijih društveno-političkih tema. O svim reperkusijama tog poteza tadašnjeg rukovodstva lista imali su šta da kažu i oni koji „Politiku” nikada nisu ni čitali.
O promeni formata, međutim, u javnosti nije ni izgovorena ni napisana niti jedna jedina reč. Možda će se u međuvremenu neki verni čitalac „Politike” povodom ove promene oglasiti u rubrici „Među nama”, ali u elektronskim medijima i na društvenim mrežama, čini se, nema prostora za bavljenje ovom naizgled trivijalnom temom. Jednostavno, događanje naroda i odgađanje smirivanja opravdano uzavrelih građanskih strasti okupira svu našu pažnju.
Zato je vest dana postala akcija kojom su studenti ušli u beogradski Studentski kulturni centar i proglasili oslobođenje ove važne institucije kulture, koja je time vraćena onima kojima i pripada. Zdanje preko puta Beograđanke poslednjih tridesetak godina je pražnjeno od gotovo svakog traga svoje nekadašnje smislenosti, ali je to nasleđe izgleda bilo toliko da se ovih dana čini kako će simbolička snaga same lokacije biti i više nego dovoljna da se stvari pokrenu sa umrtvljene tačke.
O tome ovih dana u javnosti i na društvenim mrežama govore i mnogi umetnici i društveni aktivisti koji su sedamdesetih i osamdesetih godina svojim delovanjem bivši Oficirski dom učinili kultnim mestom koje će, čvrsto veruju, zahvaljujući studentima, opet postati stecište kritičke misli i umetničke pobune.
Studenti su u večeri osvajanja SKC-a jedan od ulaza u ovo zdanje zamandalili lancem i to je, uz istaknute parole, za sada, jedina vidljiva naznaka promene formata. Šta će se sve suštinski drugačije u narednim nedeljama i mesecima naći na programu ove oslobođene institucije, moći ćemo da vidimo i na stranicama „Politike” posvećenim sedmičnim najavama kulturnih događaja.
I dok se nadamo kako promenom formata nije promenjena sama suština „Politike”, verujemo da će povratkom na nekadašnji format biti promenjena suština ne samo SKC-a, već i celokupnog kulturnog života.
Ako se ništa od toga ne desi, neće nam preostati ništa drugo nego da zdanja u Makedonskoj i na uglu Kralja Milana i Resavske napravimo od „lego” kocki. Sve drugo će se, kao i do sada, odvijati mahom u našoj mašti.
