Формат суштине
Првих дана након промене формата болела су рамена, буниле се руке, ваљало се привикнути на промену која задире у саму суштину „Политикиног” бића
Емир Кустурица је „Политику” уписао у историју покретних слика доделивши најдуговечнијем дневном листу на Балкану малу али изузетно вредну епизодну улогу у свом дебитантском ремек-делу „Сјећаш ли се Доли Бел”. Сећате се како Славко Штимац чита насмрт болесном Слободану Алигрудићу онај чланак о плановима научника да прекрајањем природе од Земље створе Рај. „Политика” је током своје дуге и светским ратовима ометане историје на својим страницама гајила овакву врсту полуразбибриге, дајући до знања читаоцима да се може остати озбиљан и кад дође време да се човек мало опусти и киселкасто насмеје. Да се од ове лепе праксе не одустаје ни данас, показао је кратак текст штампан у једном од првих фебруарских бројева у коме се говори о неочекиваним невољама са којима су се суочили произвођачи „лего” играчака. На изложби „Приче квир заједница, искуства и идентитети”, која је недавно одржана у Британском музеју науке, изложене су и „лего” коцке као пример како играчке не би смеле да изгледају.
Произвођачу најпопуларнијег „грађевинског материјала” за остварење дечјих маштарија замера се управо формат коцки, јер начин на који се међусобно спајају указује на њихову хетеросексуалност! Проблем је, по надлежнима из лондонског Музеја науке, у оним избочинама и удубљењима који узнемирујуће асоцирају на мушке и женске репродуктивне органе. „Политика” је ову вест пренела без коментара, док је Илон Маск на својој друштвеној мрежи „Икс” изнео мишљење које би могло да се преведе цитирањем оне чувене Алигрудићеве реченице из помињаног Кустуричиног филма: „Мене не рачунај!”
Трампов Ришеље је, можда баш тог истог дана, међутим, остао без коментара када је на страницама овог листа објављена трагикомична вест о „лего” коцкама, а када је „Политика” почела да се штампа на нешто дебљој хартији и у промењеном, већем формату.
Новине које управо држите у рукама препознатљиве су већ на први поглед по јединствености фонта и формата. Тешко је, а можда и непотребно, описати готово телесно задовољство које читаоци „Политике” осећају док је држе у рукама и гледају шта ће све тог дана на њеним страницама моћи да прочитају. Суочавање са новим форматом је код многих од нас изазвало чак и физичку нелагоду. Тих првих дана након промене формата болела су рамена,буниле се руке, ваљало се привикнути на промену која задире у саму суштину „Политикиног” бића.
На сличан начин је дирнуто у традицију листа када је почетком двадесет и првог века светски познати дизајнер Мирко Илић добио задатак да промени заглавље „Политике” и модернизује јединствени ћирилички фонт. Тада су имена оснивача листа са врха насловне стране пресељена у дно друге стране, па су увређени наследници браће Рибникар најављивали да ће повратак на старо тражити и преко суда. У јавности је тих дана промена изгледа „Политике” била једна од најважнијих друштвено-политичких тема. О свим реперкусијама тог потеза тадашњег руководства листа имали су шта да кажу и они који „Политику” никада нису ни читали.
О промени формата, међутим, у јавности није ни изговорена ни написана нити једна једина реч. Можда ће се у међувремену неки верни читалац „Политике” поводом ове промене огласити у рубрици „Међу нама”, али у електронским медијима и на друштвеним мрежама, чини се, нема простора за бављење овом наизглед тривијалном темом. Једноставно, догађање народа и одгађање смиривања оправдано узаврелих грађанских страсти окупира сву нашу пажњу.
Зато је вест дана постала акција којом су студенти ушли у београдски Студентски културни центар и прогласили ослобођење ове важне институције културе, која је тиме враћена онима којима и припада. Здање преко пута Београђанке последњих тридесетак година је пражњено од готово сваког трага своје некадашње смислености, али је то наслеђе изгледа било толико да се ових дана чини како ће симболичка снага саме локације бити и више него довољна да се ствари покрену са умртвљене тачке.
О томе ових дана у јавности и на друштвеним мрежама говоре и многи уметници и друштвени активисти који су седамдесетих и осамдесетих година својим деловањем бивши Официрски дом учинили култним местом које ће, чврсто верују, захваљујући студентима, опет постати стециште критичке мисли и уметничке побуне.
Студенти су у вечери освајања СКЦ-а један од улаза у ово здање замандалили ланцем и то је, уз истакнуте пароле, за сада, једина видљива назнака промене формата. Шта ће се све суштински другачије у наредним недељама и месецима наћи на програму ове ослобођене институције, моћи ћемо да видимо и на страницама „Политике” посвећеним седмичним најавама културних догађаја.
И док се надамо како променом формата није промењена сама суштина „Политике”, верујемо да ће повратком на некадашњи формат бити промењена суштина не само СКЦ-а, већ и целокупног културног живота.
Ако се ништа од тога не деси, неће нам преостати ништа друго него да здања у Македонској и на углу Краља Милана и Ресавске направимо од „лего” коцки. Све друго ће се, као и до сада, одвијати махом у нашој машти.
