Knjiga postanja tvrdog zvuka
Dokumentarni film „Postajanje Led Cepelinom” osvrće se na zbivanja iz prve dve godine postojanja grupe, zaključno sa objavljivanjem drugog albuma
„Sva četvorica smo potpuno različitih karaktera i slušamo različitu vrstu muzike. Valjda je zato muzika „Led Cepelina” nekakav idealan presek svih ovih uticaja.” Ove reči basiste Džona Pola Džounsa možda su onaj paradigmatičan i dovoljno upečatljiv sažetak dugoočekivanog dokumentarnog ostvarenja Led Cepelin Bernarda Makmehona, upravo pristiglog u naše bioskope. Kroz ovu dvosatnu filmsku sagu pratimo ključne formativne godine legendarnog britanskog benda pa je namesto lakonskog distributerskog naslova možda potrebno navesti i pun naslov filma koji preciznije opisuje ono što će gledalac videti na velikom platnu – Postajanje Led Cepelinom.
Knjiga postanja uključuje iscrpne razgovore sa preostalom trojicom članova (Džimijem Pejdžom, Robertom Plantom i već pomenutim Džounsom) uz ekskluzivni i do sada nikada emitovani snimak glasa bubnjara Džona Bonama, koji je na dramatičan način napustio ovaj svet sada već davne lenonovske 1980. godine, zajedno sa retkim snimcima prvih studijskih i koncertnih nastupa. Na svu sreću, i dalje u odličnoj fizičkoj i mentalnoj formi, sa izuzetno dobrim pamćenjem kako celine narečenih zbivanja tako i bitnijih detalja, oni nas opširno, blagoglagoljivo, a takođe i benevolentno uvode u sve tajne geneze grupe koja će tvrdim zvukom obeležiti jedan poduži period u svetskoj muzičkoj industriji.
Postajanje Led Cepelinom prati veoma popularan trend koji se obilato koristi poslednjih godina prilikom realizacije ekranizacija životopisa čuvenih muzičara da namesto očekivane, hronološki posložene sveobuhvatne slike karijere odabere jedan dovoljno ilustrativan period koji dovoljno govori sam za sebe, pa se tako ovaj dokumentarni film osvrće na zbivanja iz prve dve godine postojanja grupe, zaključno sa objavljivanjem drugog albuma.
A taj uspon, od početnog sastavljanja 1968. pa do trijumfalne svirke u „Rojal Albert holu”, bio je munjevit i nesumnjivo meteorski. Makmehon dopušta svojim protagonistima da detaljno navode svoje lične i porodične prilike te posledične muzičke afinitete, pa će tako gledalac veoma brzo biti adekvatno informisan koji su to bili njihovi uzori, dok će ostati uskraćen za saznanja o enormnom uticaju ove grupe na brojne muzičare koji su dolazili u generacijama nakon njih.
Poduži uvod protiče u naturalističkom opisu turobne i depresivne atmosfere poratne Engleske koja je naše junake u velikoj i presudnoj meri oblikovala. I dok ogromno tehničko i zanatsko umeće preostale trojice članova nikada nije bilo sporno, ono što ne ostavlja mesta sumnji takođe je i nesporna liderska uloga glavnog gitariste Džimija Pejdža, koji je bio apsolutni spiritus movens grupe. Podjednako sistematski i kreativni stvaralac, snaga njegove autorske vizije presudno je oblikovala njihova prva dva albuma. Pejdž ih je zamislio i realizovao upravo kao albume a ne tek kao zbir singlova, pa su tako na tada neuporedivo medijski značajnijim radio-stanicama emitovane čitave obe strane ploče pre njihovih koncerata u nekom američkom gradu. Njihov uspeh je prvo nastupio preko okeana, pa onda povratno i u domovini, a posebna je priča u nikad dovršenom serijalu kako niko nije prorok u sopstvenom selu. I prvi album (označen jednostavno rimskim brojem jedan) i prvi koncertni nastupi zabeleženi su u SAD, dok ih na Ostrvu tada još niko nije znao! Isto se ponovilo i u slučaju druge ploče, nastale na talasu nesputane mladalačke energije i prevashodno vanredne lične Pejdžove upornosti u insistiranju na očuvanju svoje stvaralačke vizije. Dane njihove potonje decenijske svetske slave te raznolikih tipičnih kontroverzi i globalnog značaja u muzičkom svetu svojom autorskom odlukom režiser Makmehon u svom delu ne tretira, tako da će tvrdokorni obožavaoci ovog benda time verovatno ostati razočarani.
Film će verovatno snažniji uticaj imati na širu publiku koja ne dolazi iz te usko profilisane grupe posvećenih ljubitelja, jer će dobiti (pot)punu sliku nastanka grupe i kreiranja njenog specifičnog duha i zvučnog izražaja pre nego što to na očekivan način posle bude u svakom smislu adekvatno „naplaćeno”. Duhom i predmetnom epohom, možda najviše podsećajući na dokumentarac Bili smo braća o sastavu „The Band” od pre nekoliko godina, Led Cepelin nas kroz vodeću narativnu ulogu samih članova vodi u zanimljiv i uzbudljiv muzički vremeplov, sve do onih famoznih stepenica za nebo.
