Preko ili više

Često kritikovan jezik medija bila je tema i jedne nedavne emisije na radiju. Neki sagovornici su opravdavali greške koje se u njemu javljaju (brzinom kojom tekstovi nastaju i sl.), neki su imali manje razumevanja za njih, ali našu pažnju je privuklo ono što se u nauci zove hiperkorekcija – „ispravljanje“ pravilnog. Moguće je da je brzina učinila svoje, ali ćemo ipak prokomentarisati neke „ispravke“. 
Pomenuto je da se ne može reći „preko 5.000“ već treba „više od 5.000“. Osnovno značenje predloga preko jeste prostorno (preći preko ulice, staviti veo preko lica), ali on ima i druga značenja, npr. vremensko („Ne postiže se uspeh preko noći“) ili značenje upotrebljeno u navedenom primeru – „više od“. Kod Ive Andrića nalazimo: „A vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u razvitku kasabe i njegovo značenje u životu kasabalija bili su onakvi kako smo ih napred ukratko opisali“. Danilo Kiš piše: „Ako se svako zrno uzme kao jedan mesec, onda tu ima preko tri godine“. U Rečniku SANU naveden je primer književnika Milivoja Ristića: „Na ulasku su ogromna i teška hrastova vrata, visoka preko tri metra“. Dakle, može se reći i „više od 5.000“ i „preko 5.000“.
Druga „greška“ na koju se ukazuje jeste „gutanje slova pri govoru“. Činjenica je da se umesto glas često govori slovo (čuće se i od pojedinih logopeda kako neko dete ne zna da izgovori određena slova). Međutim, onaj ko se jezikom bavi i ko pritom ukazuje na tuđe greške morao bi da razlikuje glas od slova. Glas je zvuk koji nastaje u našem govornom aparatu, a slovo je pismeni znak. Svi smo učili da je Vuk Karadžić osmislio azbuku u kojoj važi pravilo „jedan glas jedno slovo“. Postoje, doduše, i arhaična značenja lekseme slovo, a to su „reč“ i „govor, beseda“ („slovo Božje“, „pozdravno slovo“, „posmrtno
slovo“), ali kritičari nisu mogli misliti na to, jer voditelji izvesno ne izostavljaju („gutaju“) reči već glasove.
Sledeća opaska da se čuje masno umesto mastno mogla je biti omaška načinjena u brzini, jer je u pitanju pogrešno naveden rod prideva. Poznato je da se suglasnička grupa stn (koja se dobija pri tvorbi prideva dodavanjem sufiksa -na na imenicu s krajnjom suglasničkom grupom st – mast+na, radost+na) teško izgovara u srpskom jeziku i da stoga dolazi do njenog uprošćavanja ispadanjem suglasnika t. To se dešava samo u oblicima ženskog i srednjeg roda: masna–masno, posna–posno, radosna–radosno. U muškom rodu se ne javlja ta složena suglasnička grupa (mast+an) i zato t ne ispada: mastan, postan, radostan. Trebalo je samo reći da se često čuje oblik masan umesto mastan.

***

U poslednje vreme neki naši pevači pozdravljaju publiku sa „Dobro veče, Beograd“, „Dobro veče, Zagreb“ itd. Nećemo ulaziti u to otkuda ovo pomodarstvo i pod kojim uticajima je nastalo. Podsetićemo samo da imenice muškog roda na suglasnik imaju u vokativu nastavak -e i da se mora reći: „Dobro veče, Beograde“ (setimo se i čuvene emisije Duška Radovića „Beograde, dobro jutro“), odnosno, „Dobro veče, Zagrebe“, baš onako kako kažemo: „Kako si, Miloše?“ ili „Zdravo, Dragane“, a ne: „Kako si, Miloš?“, „Zdravo, Dragan“ i sl.