Преко или више
У последње време неки наши певачи поздрављају публику са „Добро вече, Београд“, „Добро вече, Загреб“ итд. Нећемо улазити у то откуда ово помодарство и под којим утицајима је настало. Подсетићемо само да именице мушког рода на сугласник имају у вокативу наставак -е и да се мора рећи: „Добро вече, Београде“
Често критикован језик медија била је тема и једне недавне емисије на радију. Неки саговорници су оправдавали грешке које се у њему јављају (брзином којом текстови настају и сл.), неки су имали мање разумевања за њих, али нашу пажњу је привукло оно што се у науци зове хиперкорекција – „исправљање“ правилног. Могуће је да је брзина учинила своје, али ћемо ипак прокоментарисати неке „исправке“.
Поменуто је да се не може рећи „преко 5.000“ већ треба „више од 5.000“. Основно значење предлога преко јесте просторно (прећи преко улице, ставити вео преко лица), али он има и друга значења, нпр. временско („Не постиже се успех преко ноћи“) или значење употребљено у наведеном примеру – „више од“. Код Иве Андрића налазимо: „А време од преко три стотине година, његово место у развитку касабе и његово значење у животу касабалија били су онакви како смо их напред укратко описали“. Данило Киш пише: „Ако се свако зрно узме као један месец, онда ту има преко три године“. У Речнику САНУ наведен је пример књижевника Миливоја Ристића: „На уласку су огромна и тешка храстова врата, висока преко три метра“. Дакле, може се рећи и „више од 5.000“ и „преко 5.000“.
Друга „грешка“ на коју се указује јесте „гутање слова при говору“. Чињеница је да се уместо глас често говори слово (чуће се и од појединих логопеда како неко дете не зна да изговори одређена слова). Међутим, онај ко се језиком бави и ко притом указује на туђе грешке морао би да разликује глас од слова. Глас је звук који настаје у нашем говорном апарату, а слово је писмени знак. Сви смо учили да је Вук Караџић осмислио азбуку у којој важи правило „један глас једно слово“. Постоје, додуше, и архаична значења лексеме слово, а то су „реч“ и „говор, беседа“ („слово Божје“, „поздравно слово“, „посмртно
слово“), али критичари нису могли мислити на то, јер водитељи извесно не изостављају („гутају“) речи већ гласове.
Следећа опаска да се чује масно уместо мастно могла је бити омашка начињена у брзини, јер је у питању погрешно наведен род придева. Познато је да се сугласничка група стн (која се добија при творби придева додавањем суфикса -на на именицу с крајњом сугласничком групом ст – маст+на, радост+на) тешко изговара у српском језику и да стога долази до њеног упрошћавања испадањем сугласника т. То се дешава само у облицима женског и средњег рода: масна–масно, посна–посно, радосна–радосно. У мушком роду се не јавља та сложена сугласничка група (маст+ан) и зато т не испада: мастан, постан, радостан. Требало је само рећи да се често чује облик масан уместо мастан.
***
У последње време неки наши певачи поздрављају публику са „Добро вече, Београд“, „Добро вече, Загреб“ итд. Нећемо улазити у то откуда ово помодарство и под којим утицајима је настало. Подсетићемо само да именице мушког рода на сугласник имају у вокативу наставак -е и да се мора рећи: „Добро вече, Београде“ (сетимо се и чувене емисије Душка Радовића „Београде, добро јутро“), односно, „Добро вече, Загребе“, баш онако како кажемо: „Како си, Милоше?“ или „Здраво, Драгане“, а не: „Како си, Милош?“, „Здраво, Драган“ и сл.
