Klaudija i Vesna skućile vračarske mačke

Bebana, Mali Mac, Čupavi i Debeli (koga su doskoro zvali Olupina) mace su s reklame. To sam saznala slučajno dok sam razgovarala s Klaudijom Karamarković i Vesnom Radak koje o njima brinu. Četiri mace koje su nedavno ostale bez svog drugara Šekspira, jer ga je neko išutirao i usmrtio, toliko su lepe, negovane i mazne da nije bilo šanse da se već nisu proslavile u nekoj reklami za mačju hranu. S tim što to nisu kućne mačke, već tri mačora i jedna mačkica s vračarskih ulica o kojima su brigu preuzele ove dve humane žene.

O svom trošku, za svoju dušu, a u cilju da pokažu da su mace izuzetno čiste životinje, da je za njihovu ljubav potrebno malo vode, hrane i topla reč, baš kao i za čoveka, Klaudija je od njih napravila mačke za oči i dušu. Onaj ko ih prvi put vidi, kao ja, a da ne zna da žive u kućicama ispred zgrade, ne bi mogao da pretpostavi da nisu izašle iz nekog stana iz nove vračarske višespratnice.

Klaudija u šali priča da im je ona mama, a Vesna tetka. Naime, kada Klaudija ode na odmor, brigu da budu nahranjene i napojene preuzima Vesna. Pri tome Vesna ima i svog psa Lazu bišona koji se igra s ovim mačkama.

Klaudija je brigu o njima preuzela pre pet godina kada su vračarske stare kuće počele da se ruše i da na njihovim mestima niču luksuzne zgrade. Mačke su do tada živele u dvorištima starosedelaca, jer nije bilo kuće bez mačke. Lovile su miševe, ono što im je posao, a što rade i danas...

– Od kada je raseljavanje krenulo, pojavila se gomila mačaka ispred zgrade, koje su tražile novo mesto za život. Danima su se motale po platou u neposrednoj blizini „Božidarca”, a jedna je gotovo dve i po godine svaki dan pratila Klaudiju gde god da pođe. Sedela bi u kafiću kada je i Klaudija tamo, išla za njom u prodavnicu, pokušavala da uđe u hol zgrade, a potom mic po mic u lift i onda u stan gde danas uživa u ljubavi i pažnji. Ne izlazi više napolje – priča Klaudija.

– Shvatila sam da moram da im pomognem da se skuće i uz saglasnost stanara zgrada svakoj sam od njih napravila drvenu kućicu gde one sada spavaju. Svaka ima ćebe, svoju porciju za hranu. Svakog jutra pre posla i uveče kada se vratim ja ih hranim i one tačno znaju da u to vreme treba da su na svojim mestima, ako neće da preskoče obrok. A neće. Čekaju u redu ispred ulaza u zgradi na svoju redovnu porciju – kaže Klaudija koja je i ceo trošak održavanja, hranjenja, gajenja, lečenja... preuzela na sebe.

I zaista kada sam dolazila da ih vidim, stajale su tik uz ulazna vrata zgrade i mirno čekale da vide omiljeno im lice. Klaudiju s kesom i činijama u koje im sipa hranu i vodu. Mirne, poslušne, čekale su svaka svoj red. I pošto su završile s večerom, opet su otišle svaka na svoju stranu.

– Budući da su rasle po dvorištima kojih više nema, i da su navikle da po ceo dan budu napolju, tako i danas žive. Čuvaju svoju teritoriju, ne dozvoljavaju drugim mačkama da se tu nastanjuju i vrlo vode računa jedna o drugoj. Naviknute su na ljude. Neće odbiti nikoga ko dođe da ih pomazi. Mahom su to deca, ali nema roditelja koji bi uz sve moljakanje svojih mališana da ih povedu to i učinili, što je čudno – kaže Vesna.

Ove dve žene pune ljubavi za životinje primetile su da od dolaska Rusa u njihovu ulicu pristiže svet koji baš, kao i one, vole mačke. Komšije Rusi kupuju im hranu, ostavljaju po ceo džak ispred zgrade i tako pomažu. To je, ističe Klaudija, ujedno i poziv svima onima koji bi voleli da imaju mačke, ali iz nekog razloga nisu u mogućnosti da ih drže kod svojih kuća, da dođu i podele emociju s ovim živim bićima željnim pažnje i ljubavi baš kao što svakom čoveku treba.

– Sterilizacija je bila uslov svih uslova da se krene u organizovanje njihovog života na novoj lokaciji. Tako da su sve prošle taj tretman. Očišćene su od parazita, vodi se računa o tome da nemaju krpelje ili buve... kako bi svako ko im priđe i pomazi ih bio siguran da je sve pod kontrolom. Mačke i same sebe održavaju pa je zato mesto gde borave besprekorno čisto.

I zaista niko ne bi rekao da na platou ispred nove zgrade u ovom elitnom delu prestonice ima bilo kakvih životinja.

Kuriozitet je i što je jedna od maca dugo živela s jednom sovom, koja je, nažalost, nedavno pregažena na ulici.
– Nikome nije bilo jasno kako su se njih dve sprijateljile, ali sovu smo zaticali u kućici kod mačaka kako s njima spava – priča Vesna i dodaje da je uvek više bila vezana za pse, ali da je mačke upoznala uz Klaudiju i shvatila da su potpuno samostalne.

Čupavi sa svojim dugačkim repom mešavina je persijske mačke, poslednji je došao u ovu „srećnu porodicu”, iako ima svoje rođake u nekoj do okolnih dvorišta. Ali ipak je odlučio da živi na ovoj adresi, jer je shvatio da je lepo, čisto, redovno se hrani, nema ružnih mirisa... ima gde da legne i s kim da se druži. Da nije sam.

Od kada im je nedavno nastradao njihov drug Šekspir,  Klaudija i Vesna su primetile da su mace tužne. Redom se penju na njegovu bivšu „poziciju”, kartonsku kutiju s koje je voleo da posmatra okolinu. Nije im jasno gde je i zašto ga nema.

Ove dve brižne žene kažu da nije slučajno što se kaže da su mačke lekovite. Posebno za psihu. One stvarno umeju da opuste, da preuzmu tegobu koju čovek nosi i da ga oslobode bola. Osećaju svakog od nas i tu su da nas ugreju i pokažu nam da nismo sami. Da imamo svi mi koji ih volimo neku od njih – Bebana, Malog Maca, Čupavog i Debelog.

Klaudija ne potencira njihovo udomljavanje, ali bi pristala da ih pokloni nekome za koga stvarno proceni da bi to bila obostrana, bezuslovna ljubav, kakvu životinje pružaju.

Upravo su ove dve žene dokaz da u prestonici ima još humanosti. Mnogo je, nažalost, više slučajeva upravo u vračarskim dvorištima onih koji bi da povrede ova mala, nedužna stvorenja. Nije slučajno što ovo navodim, jer upravo u jednom dvorištu u Beogradskoj ulici žive ljudi koji su ih gađali kamenjem, kestenjem, trovali ih i tukli na šta je inspekcija ostala nema.

Od tada te mačke više ne žive u tom dvorištu. Nema ih ni na krovovima na kojima su se leti sunčale, a zimi uz odžak grejale. O njima brine jedan human čovek koji ih je primio u svoj dom gde već godinu s njim dele isti prostor. Nažalost, zbog istih tih loših ljudi u dvorištu godinama nisu izašle napolje. Mogu se jedino videti na prozoru kućice kako posmatraju spoljni svet i čekaju da ponovo jednog dana slobodno projure oko naših nogu. Baš kao nekad.