Клаудија и Весна скућиле врачарске мачке
Доскора су маце спавале са совом, коју су толико заволеле да су с њом делиле и кућице у којима живе
Бебана, Мали Мац, Чупави и Дебели (кога су доскоро звали Олупина) маце су с рекламе. То сам сазнала случајно док сам разговарала с Клаудијом Карамарковић и Весном Радак које о њима брину. Четири маце које су недавно остале без свог другара Шекспира, јер га је неко ишутирао и усмртио, толико су лепе, неговане и мазне да није било шансе да се већ нису прославиле у некој реклами за мачју храну. С тим што то нису кућне мачке, већ три мачора и једна мачкица с врачарских улица о којима су бригу преузеле ове две хумане жене.
О свом трошку, за своју душу, а у циљу да покажу да су маце изузетно чисте животиње, да је за њихову љубав потребно мало воде, хране и топла реч, баш као и за човека, Клаудија је од њих направила мачке за очи и душу. Онај ко их први пут види, као ја, а да не зна да живе у кућицама испред зграде, не би могао да претпостави да нису изашле из неког стана из нове врачарске вишеспратнице.
Клаудија у шали прича да им је она мама, а Весна тетка. Наиме, када Клаудија оде на одмор, бригу да буду нахрањене и напојене преузима Весна. При томе Весна има и свог пса Лазу бишона који се игра с овим мачкама.
Клаудија је бригу о њима преузела пре пет година када су врачарске старе куће почеле да се руше и да на њиховим местима ничу луксузне зграде. Мачке су до тада живеле у двориштима староседелаца, јер није било куће без мачке. Ловиле су мишеве, оно што им је посао, а што раде и данас...

– Од када је расељавање кренуло, појавила се гомила мачака испред зграде, које су тражиле ново место за живот. Данима су се мотале по платоу у непосредној близини „Божидарца”, а једна је готово две и по године сваки дан пратила Клаудију где год да пође. Седела би у кафићу када је и Клаудија тамо, ишла за њом у продавницу, покушавала да уђе у хол зграде, а потом миц по миц у лифт и онда у стан где данас ужива у љубави и пажњи. Не излази више напоље – прича Клаудија.
– Схватила сам да морам да им помогнем да се скуће и уз сагласност станара зграда свакој сам од њих направила дрвену кућицу где оне сада спавају. Свака има ћебе, своју порцију за храну. Сваког јутра пре посла и увече када се вратим ја их храним и оне тачно знају да у то време треба да су на својим местима, ако неће да прескоче оброк. А неће. Чекају у реду испред улаза у згради на своју редовну порцију – каже Клаудија која је и цео трошак одржавања, храњења, гајења, лечења... преузела на себе.
И заиста када сам долазила да их видим, стајале су тик уз улазна врата зграде и мирно чекале да виде омиљено им лице. Клаудију с кесом и чинијама у које им сипа храну и воду. Мирне, послушне, чекале су свака свој ред. И пошто су завршиле с вечером, опет су отишле свака на своју страну.
– Будући да су расле по двориштима којих више нема, и да су навикле да по цео дан буду напољу, тако и данас живе. Чувају своју територију, не дозвољавају другим мачкама да се ту настањују и врло воде рачуна једна о другој. Навикнуте су на људе. Неће одбити никога ко дође да их помази. Махом су то деца, али нема родитеља који би уз све мољакање својих малишана да их поведу то и учинили, што је чудно – каже Весна.
Ове две жене пуне љубави за животиње приметиле су да од доласка Руса у њихову улицу пристиже свет који баш, као и оне, воле мачке. Комшије Руси купују им храну, остављају по цео џак испред зграде и тако помажу. То је, истиче Клаудија, уједно и позив свима онима који би волели да имају мачке, али из неког разлога нису у могућности да их држе код својих кућа, да дођу и поделе емоцију с овим живим бићима жељним пажње и љубави баш као што сваком човеку треба.
– Стерилизација је била услов свих услова да се крене у организовање њиховог живота на новој локацији. Тако да су све прошле тај третман. Очишћене су од паразита, води се рачуна о томе да немају крпеље или буве... како би свако ко им приђе и помази их био сигуран да је све под контролом. Мачке и саме себе одржавају па је зато место где бораве беспрекорно чисто.
И заиста нико не би рекао да на платоу испред нове зграде у овом елитном делу престонице има било каквих животиња.
Куриозитет је и што је једна од маца дуго живела с једном совом, која је, нажалост, недавно прегажена на улици.
– Никоме није било јасно како су се њих две спријатељиле, али сову смо затицали у кућици код мачака како с њима спава – прича Весна и додаје да је увек више била везана за псе, али да је мачке упознала уз Клаудију и схватила да су потпуно самосталне.
Чупави са својим дугачким репом мешавина је персијске мачке, последњи је дошао у ову „срећну породицу”, иако има своје рођаке у некој до околних дворишта. Али ипак је одлучио да живи на овој адреси, јер је схватио да је лепо, чисто, редовно се храни, нема ружних мириса... има где да легне и с ким да се дружи. Да није сам.
Од када им је недавно настрадао њихов друг Шекспир, Клаудија и Весна су приметиле да су маце тужне. Редом се пењу на његову бившу „позицију”, картонску кутију с које је волео да посматра околину. Није им јасно где је и зашто га нема.

Ове две брижне жене кажу да није случајно што се каже да су мачке лековите. Посебно за психу. Оне стварно умеју да опусте, да преузму тегобу коју човек носи и да га ослободе бола. Осећају сваког од нас и ту су да нас угреју и покажу нам да нисмо сами. Да имамо сви ми који их волимо неку од њих – Бебана, Малог Маца, Чупавог и Дебелог.
Клаудија не потенцира њихово удомљавање, али би пристала да их поклони некоме за кога стварно процени да би то била обострана, безусловна љубав, какву животиње пружају.
Управо су ове две жене доказ да у престоници има још хуманости. Много је, нажалост, више случајева управо у врачарским двориштима оних који би да повреде ова мала, недужна створења. Није случајно што ово наводим, јер управо у једном дворишту у Београдској улици живе људи који су их гађали камењем, кестењем, тровали их и тукли на шта је инспекција остала нема.
Од тада те мачке више не живе у том дворишту. Нема их ни на крововима на којима су се лети сунчале, а зими уз оџак грејале. О њима брине један хуман човек који их је примио у свој дом где већ годину с њим деле исти простор. Нажалост, због истих тих лоших људи у дворишту годинама нису изашле напоље. Могу се једино видети на прозору кућице како посматрају спољни свет и чекају да поново једног дана слободно пројуре око наших ногу. Баш као некад.