Kako disciplinovati publiku

Na scenu Francuske komedije su 1720. zakoračili izmišljeni Persijanci. Monteskje, autor „Persijskih pisama”, stvorio je lik obrazovanog persijskog putnika koji se čudi sirovosti domorodaca kojima je došao u posetu, a koji se zovu „Francuzi”. Njega iznenađuju načini na koji se „Francuzi” zabavljaju i smatra da je njihova vera u Boga površna.

U Parizu, na mestu koje se zove „pozorište”, persijski putnik je potpuno zbunjen, a ono što ga dodatno zbunjuje je to što se glavna radnja ne dešava na sceni, već u pozorišnim ložama u kojima dame flertuju sa gospodom iz drugih loža. Ono što se događalo na glavnoj sceni bilo je manje zanimljivo od seksualnih intriga u bočnim ložama.

Bez obzira na to što je ovo opis scene iz pozorišnog komada, Monteskjeova slika je bila skoro sasvim tačna. Kada je Francuska komedija otvorena, svet pozorišta je ličio na isti onaj iz Šekspirovog Glob teatra, sa malom razlikom što je broj bogatijih posetilaca u publici Francuske komedije bio znatno veći. Višim slojevima društva je bilo lakše da iznajme ložu i u njoj priređuju svoje „nestašluke”.

Francuska komedija je zaudarala zbog toga što je to bio zatvoreni prostor bez ventilacije u kome je tokom predstave publika u sali mogla da od bučnih prodavaca kupuje pileća krilca ili kobasice i da vrši nuždu u brojnim pisoarima koji su se nalazili u pozorišnim hodnicima. Publika je bila veoma glasna, a kada bi seksualne intrige u ložama prešle prag tolerancije, u tom delu gledališta bi se jednostavno spustila zavesa. Francuska komedija je na svojim počecima istovremeno bila restoran, bordel i hram umetnosti.

Pošto su ljudi često odlazili u pozorište, ključne replike pozorišnih komada su bile urezane u pamćenje gledalaca i oni bi spontano reagovali na njih. Kada bi na sceni londonskog pozorišta glumac glasno izgovarao Hamletovu repliku „biti ili ne biti”, gledaoci bi podjednako glasno odgovarali „to je pitanje”.

A onda je publika počela da isporučuje svoje zahteve: u slučaju da je glumac dobro izgovorio monolog, publika je tražila od njega da ga ponovi. Operske predstave su često prekidane uzvicima „Bis! Bis!” Te navike su ostale i do današnjih dana. „Razmažena” publika je tražila od pevačica da ponovo izvode arije, ponekad samo i visoke tonove.

Ali ako bi glumci ili pevači izveli poznatu frazu ispod očekivanja, publika bi počela da cokće, mrmlja, govori ili peva kako bi izvođača naterala da odustane od predstave i otera ga sa scene. Taj proces se zvao „obračunavanje”. Takvi momenti su bili vrlo retki u javnim pozorištima, dok su u aristokratskim salonima i dvorskim pozorištima smatrani vulgarnim.

Sve ovo je uticalo na potrebu da se gledaoci disciplinuju i da se pozorišne sale bolje arhitektonski urede. Zbog toga su sedišta u parteru fiksirana u redove i bila su namenjena građanskoj publici koja iz svojih fotelja nije mogla da gleda ka ložama. Krajem osamnaestog veka su prodavci kobasica počeli da nestaju, sklonjeni su nokširi iz hodnika i – najvažnije – publika je počela da ćuti. Ona je gledala, slušala i bila mirna.

Događa se i danas da na kraju pozorišne premijere grupa gledalaca pravi atmosferu uspeha, koji najavljen gromkim aplauzima, usklicima i navijanjem. To nas vraća u vremena klake. Klaka je grupa ljudi koja je pokazivanjem naglašenih reakcija doprinosila uspehu ili propasti predstave. Takvim reakcijama klake su uticale na ostale ljude u publici. U vreme kada je Monteskje slao svoje Persijance u Pariz klake su već sedele u gledalištima.

Devetnaestovekovna klaka je svoj uticaj pretvorila u dobro organizovan posao. Članovi klake su odgovarali šefu klake, koji je raspolagao fondom koji su mu davale uprave pozorišta, kompozitori, pisci, pevačke i glumačke zvezde. Oni bi raspoređivali članove klake po čitavom gledalištu i delovali su kao „obična” publika. Uloge su bile podeljene: žene su bile specijalizovane za plakanje, dok su muškarci bili dobri u smehu „iz trbuha”.

Klakerima nije bilo sasvim lako da pridobiju publiku da zviždi protiv autora, izvođača ili uprave pozorišta. Naravno, kada bi jednom počeli, gledaoce je bilo teško zaustaviti. Gistav le Bon je u knjizi „Psihologija gomile” pisao kako ljudi raspiruju nasilje. Njegova početna premisa je bila da ljudi zajedno čine zlo na koje sami nikad ne bi ni pomislili.

Klaka je jednom prilikom unajmljena da uništi Verdijevog „Don Karlosa”, inače vrlo dugačku i zahtevnu operu. Oni su morali da rade vrlo naporno: u prvom činu je većina publike negodovala na podsticaj klake, ali je u poslednjem činu ista ta publika zviždala i pre nego što je čula note. Gledaoci su, uz podsticaj zviždača, prešli barijeru pristojnosti i uništili veliko delo.

Kada sam kolegama glumcima ispričao priču o klakerima, gledali su me pomalo zbunjeno. Morao sam da pređem na teren ne tako davne prošlosti. Naime, pre nekoliko dana je osvanula vest da su naprednjaci kupili četiristo karata za operu „Evgenije Onjegin” kako bi na kraju predstave izviždali učesnike koji se solidarišu sa studentskim zahtevima.

Deluje prilično nerazumno da neko čeka tri sata da bi na kraju zviždao umetnicima. Pritom, među ovim klakerima nema mnogo onih koji su ikada ušli na operu tako da bi njihova tarifa verovatno trebalo da bude visoka. Ali imajući u vidu istoriju klake, ne bi trebalo potcenjivati napredne klakere. Umesto da uživaju u vrhunskom izvođenju pozorišnog dela, oni su tu da pokušaju da unize umetnost, ugroze izvođače i druge gledaoce. Ne verujem da će u tome uspeti.