Како дисциплиновати публику
Пре неколико дана је осванула вест да је купљено четиристо карата за оперу „Евгеније Оњегин” како би на крају представе били извиждани учесници који се солидаришу са студентским захтевима. Делује прилично неразумно да неко чека три сата да би на крају звиждао уметницима
На сцену Француске комедије су 1720. закорачили измишљени Персијанци. Монтескје, аутор „Персијских писама”, створио је лик образованог персијског путника који се чуди сировости домородаца којима је дошао у посету, а који се зову „Французи”. Њега изненађују начини на који се „Французи” забављају и сматра да је њихова вера у Бога површна.
У Паризу, на месту које се зове „позориште”, персијски путник је потпуно збуњен, а оно што га додатно збуњује је то што се главна радња не дешава на сцени, већ у позоришним ложама у којима даме флертују са господом из других ложа. Оно што се догађало на главној сцени било је мање занимљиво од сексуалних интрига у бочним ложама.
Без обзира на то што је ово опис сцене из позоришног комада, Монтескјеова слика је била скоро сасвим тачна. Када је Француска комедија отворена, свет позоришта је личио на исти онај из Шекспировог Глоб театра, са малом разликом што је број богатијих посетилаца у публици Француске комедије био знатно већи. Вишим слојевима друштва је било лакше да изнајме ложу и у њој приређују своје „несташлуке”.
Француска комедија је заударала због тога што је то био затворени простор без вентилације у коме је током представе публика у сали могла да од бучних продаваца купује пилећа крилца или кобасице и да врши нужду у бројним писоарима који су се налазили у позоришним ходницима. Публика је била веома гласна, а када би сексуалне интриге у ложама прешле праг толеранције, у том делу гледалишта би се једноставно спустила завеса. Француска комедија је на својим почецима истовремено била ресторан, бордел и храм уметности.
Пошто су људи често одлазили у позориште, кључне реплике позоришних комада су биле урезане у памћење гледалаца и они би спонтано реаговали на њих. Када би на сцени лондонског позоришта глумац гласно изговарао Хамлетову реплику „бити или не бити”, гледаоци би подједнако гласно одговарали „то је питање”.
А онда је публика почела да испоручује своје захтеве: у случају да је глумац добро изговорио монолог, публика је тражила од њега да га понови. Оперске представе су често прекидане узвицима „Бис! Бис!” Те навике су остале и до данашњих дана. „Размажена” публика је тражила од певачица да поново изводе арије, понекад само и високе тонове.
Али ако би глумци или певачи извели познату фразу испод очекивања, публика би почела да цокће, мрмља, говори или пева како би извођача натерала да одустане од представе и отера га са сцене. Тај процес се звао „обрачунавање”. Такви моменти су били врло ретки у јавним позориштима, док су у аристократским салонима и дворским позориштима сматрани вулгарним.
Све ово је утицало на потребу да се гледаоци дисциплинују и да се позоришне сале боље архитектонски уреде. Због тога су седишта у партеру фиксирана у редове и била су намењена грађанској публици која из својих фотеља није могла да гледа ка ложама. Крајем осамнаестог века су продавци кобасица почели да нестају, склоњени су нокшири из ходника и – најважније – публика је почела да ћути. Она је гледала, слушала и била мирна.
Догађа се и данас да на крају позоришне премијере група гледалаца прави атмосферу успеха, који најављен громким аплаузима, усклицима и навијањем. То нас враћа у времена клаке. Клака је група људи која је показивањем наглашених реакција доприносила успеху или пропасти представе. Таквим реакцијама клаке су утицале на остале људе у публици. У време када је Монтескје слао своје Персијанце у Париз клаке су већ седеле у гледалиштима.
Деветнаестовековна клака је свој утицај претворила у добро организован посао. Чланови клаке су одговарали шефу клаке, који је располагао фондом који су му давале управе позоришта, композитори, писци, певачке и глумачке звезде. Они би распоређивали чланове клаке по читавом гледалишту и деловали су као „обична” публика. Улоге су биле подељене: жене су биле специјализоване за плакање, док су мушкарци били добри у смеху „из трбуха”.
Клакерима није било сасвим лако да придобију публику да звижди против аутора, извођача или управе позоришта. Наравно, када би једном почели, гледаоце је било тешко зауставити. Гистав ле Бон је у књизи „Психологија гомиле” писао како људи распирују насиље. Његова почетна премиса је била да људи заједно чине зло на које сами никад не би ни помислили.
Клака је једном приликом унајмљена да уништи Вердијевог „Дон Карлоса”, иначе врло дугачку и захтевну оперу. Они су морали да раде врло напорно: у првом чину је већина публике негодовала на подстицај клаке, али је у последњем чину иста та публика звиждала и пре него што је чула ноте. Гледаоци су, уз подстицај звиждача, прешли баријеру пристојности и уништили велико дело.
Када сам колегама глумцима испричао причу о клакерима, гледали су ме помало збуњено. Морао сам да пређем на терен не тако давне прошлости. Наиме, пре неколико дана је осванула вест да су напредњаци купили четиристо карата за оперу „Евгеније Оњегин” како би на крају представе извиждали учеснике који се солидаришу са студентским захтевима.
Делује прилично неразумно да неко чека три сата да би на крају звиждао уметницима. Притом, међу овим клакерима нема много оних који су икада ушли на оперу тако да би њихова тарифа вероватно требало да буде висока. Али имајући у виду историју клаке, не би требало потцењивати напредне клакере. Уместо да уживају у врхунском извођењу позоришног дела, они су ту да покушају да унизе уметност, угрозе извођаче и друге гледаоце. Не верујем да ће у томе успети.
