Najtiši, ali najuticajniji

U svečanoj sali Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nagrada za društvene nauke „Srpski krivak 2024” dodeljena je protojereju-stavroforu, prof. dr Borisu B. Brajoviću, parohu podgoričkom i redovnom profesoru Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u Nikšiću.

„Više od tri decenije profesor Brajović posvetio je obrazovanju, naučnim istraživanjima i duhovnom radu. Karijeru je započeo na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gde je od saradnika u nastavi napredovao do redovnog profesora, specijalizujući se za istoriju filozofije, uključujući vizantijsku i novovekovnu filozofiju. Predavao je na brojnim univerzitetima u regionu i obavljao funkciju dekana na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Foči. Kao predsednik Društva filozofa Crne Gore i Srpskog društva za helensku filozofiju i kulturu aktivno je promovisao filozofsku misao”, navedeno je u obrazloženju nagrade. Kako je ranije istaknuto: „Otac Boris Brajović najtiši je, ali najuticajniji duhovni glas srpskoga naroda u Crnoj Gori.”

Prvi dobitnik nagrade „Srpski krivak” bio je profesor Žarko Vidović, istoričar umetnosti, likovni kritičar i istoričar civilizacije, a 2013. godine i mitropolit Amfilohije.

Mudrost se prenosi šapatom

Profesor Brajović je u rodnom Dimitrovgradu završio osnovnu i srednju školu. Filozofiju je studirao u Nikšiću, a postdiplomske studije u Atini. Na početku razgovora za „Magazin” pitamo ga odakle interesovanje za vizantijsku filozofiju?

– Ima kod pitagorejaca jedna duhovna praksa koja mi je pomogla da opravdam svoje pređašnje izbore, pa tako i moju vezanost za filozofiju. Oni, naime, kažu da se mudrost prenosi šapatom. A to znači da vam je predaje kao dar, dar od prijatelja, neko s kim ste bliski u intimnosti odnosa. Tako sam i ja kao vrlo mlad upoznao mitropolita Amfilohija, gledao ga, slušao njegove besede, osetio toplinu stiska njegove ruke, gledao kako on radoznalo posmatra druge ljude, kako pažljivo i napregnuto, budno sluša sagovornika. On mi je bio vodič kroz filozofiju, od njega sam čuo mudrosti da izvor naše vere nisu čuda sveta, već rane života.

O svom decenijskom boravku u Grčkoj kaže:

– Za mene je ona zemlja čuda, putovanje od ikone do ličnosti, jedan neprekinuti dijalog s celim svetom. I prvo čudo koje sam doživio u Grčkoj, a kojem se još ne mogu načuditi jeste poznanstvo sa kolegom Grkom, koji je sa mnom studirao na Filozofskom fakultetu u Atini, a koji je bio komunista i vernik. Za mene koji sam dolazio iz Crne Gore, iz onih neopojanih i nepokopanih jama, iz bogoboračkih oda koje sam slušao da mi je ličnost moga prijatelja Dimitrisa ličila na Zevsovog sina, na mitološko biće, na najlepšeg čoveka na svetu. Biti komunista, a voleti svoju veru i crkvu, ima li većeg čuda.

Opredeljenje za vizantologiju naš sagovornik vezuje za zavet i vernost, prve asocijacije u našem razmišljanju koje razgraničavaju interpretativno polje egzistencijalne samosvesti srpskoga naroda u odnosu na Vizantijsko carstvo.

– Srpskost kao jezik, crkveno telo i umetnost izrasli su na vizantijskom biću kojem smo pripadali na različite načine. Vizantijska posebnost je oličena u načinu života, u davanju smisla životu i institucijama za funkcionisanje života. Tako su rođeni ugovori, zakoni, institucije prava, kazne, „zatvori”, kodifikacija etike koji su preliveni iz jednog velikog sveta i to Vizantijskog u jedan manji, naš srpski svet. Vizantija je naša veza s antikom s onim konceptom organizovanog suživota koji je usmeren ne na ono što je korisno, već na ono što je istinito. Biti veran tom zavetu nije obaveza, već dužnost koju si voljno izabrao.

Kao izvor fascinacije i inspiracije iz vizantijske istorije Brajović izdvaja život carice Jelene (Dragaš) Paleolog. Jelena je bila srpskog porekla, a poslednja tri vizantijska cara bili su njen suprug Manojlo Drugi i sinovi Jovan VIII Paleolog i Konstantin XI Dragaš. Krunu je nosila pune 34 godine. U sebi je ujedinila sve duhovne vrline i moralno lepa dobra. Svojim delom rekla je jednu istinu koja bi se mogla uobličiti u misao „Postanimo hrišćani, da bismo mogli konačno postati ljudska bića.”

Za oca Borisa kažu da se „njegova posvećenost i duhovna predanost razvijala u senci mitropolita Amfilohija”. Na šta odgovara:

– I u senci se može rasti i razvijati, a pogotovo u senci svetoga čoveka, našega Đeda, mitropolita Amfilohija. Ja sam na jednoj od najvećih litija u Nikšiću rekao jednu misao koju sam naučio iz iskustva odnosa s njim, pa je posle ta misao imala svoj sopstveni život nezavisno od mene. Rekao sam tada na trgu u Nikšiću: „Kada se vole dva bića, kaže se to je ljubav, a kada se voli između sebe ceo narod, kaže se to je litija.” Mitropolit Amfilohije nas je očinskom ljubavlju naučio da smo jedni drugima dužni samo to da se volimo, dužni smo ljubav jedni drugima. On nas je naučio da hodamo litijama na jedan poseban način i onda su svi ti litijski peripatetičari shvatili koliko nam je ta duhovna šetnja bila potrebna i koliko smo se uželeli jedni drugih.

Profesor dr Brajović ima bogato iskustvo u radu sa studentima, što i nije neobično ako se uzme u obzir da su i njegovi roditelji bili prosvetni radnici kao i brat.

– Moje bratstvo Brajovića dalo je najviše učitelja u Crnoj Gori, oni su i među onim učiteljima koji su branili srpski jezik 1916. u čuvenoj pobuni Bjelopavlićkih učitelja. Ja sam podignut i rastao na učiteljskom tvrdom hlebu i školska učionica je moje prirodno mesto – kaže.

Otkriva i kako motiviše studente da uče.

– Na prvom času im kažem da zamisle da smo učenici filozofske škole u kasnoj antici. Učimo o stoičkoj filozofiji. Prvo čemu bi nas majstor filozofije naučio je sada zaboravljeni žanr filozofskog pisanja pod nazivom „Šta dolazi pre proučavanja...”. Pre proučavanja njihove metafizike, logike, etičkih doktrina, studenti su prvo naučili o načinu života klasičnog filozofa. U teologiji su to hagiografije, a u filozofiji biografije. Između te dve životne priče velika je razlika i pedagoška važnost. Samo onaj ko svojim životom potvrdi svoje učenje ima pravo da se čuje njegov glas. Tako znanje treba da vas odvede do ljudskosti.

Primećujemo da je aktivan i na međunarodnoj sceni, zapaženo je profesorovo predavanje u Parizu u okviru projekta Društva za helensku filozofiju i kulturu pod nazivom „Vizantija prije Evrope, Evropa poslije Vizantije”.

– Pripremam knjigu „Beseda sa litija”, i knjigu „O prijateljstvu”. A u međuvremenu objavljujem tekstove o aktuelnim političkim dešavanjima u Crnoj Gori, a kao što i sami znate, to je neiscrpna tema – otkriva deo planova.

Do sada je napisao više od 150 studija, članaka, prevodi filozofske članke s grčkog jezika. Mnoge govore održao je širom Evrope, ali se posebno prepričava kako je u Pljevljima zadobio simpatije naglasivši da je pljevaljski zet, te da se zbog toga Pljevljima ne može odužiti.

Smisao postojanja

– Supruga Ljiljana završila je pravo i filozofiju pa imam i sagovornika i saljubavnika filozofije. Divna Marija završila je studije u Dižonu i Sorboni i danas živi u Parizu, sin Aleksa je završio srednju školu u Italiji, a studije prava u Crnoj Gori i danas je asistent na univerzitetu, Damjana je završila srednju školu u Americi i na pripremama je da nastavi studije na američkom koledžu.

Na kraju razgovora pitamo oca Borisa šta bi poručio čoveku današnjice?

Da nađe smisao postojanja u svakom trenutku svoga života i da čuje Hristov glas. I to je dovoljno.

Misli srpski, delaj svetski

Udruženje koje okuplja ugledne i uspešne ljude „Srpski krivak” izabralo je šestoricu najboljih među najboljim: prof. dr Viktor Nedović, tehničke nauke; prof. dr. Tomislav Sedmak (93), medicina; Milan Lazarević (76), rukomet, sport; prof. dr Boris B. Brajović (57), društvene nauke; dr Borislav Agapiev (63), tehnologija, poslovanje.

Nagrada se sastoji od bronzane figure srpskog krivaka, vrste belog kukuruza, simbola opstanka našeg naroda, plakete i pristupnice udruženju. Dodeljuje se za „posebne zasluge i dostignuća u profesiji, za časnu posvećenost znanju, poštenju, porodici, duhovnim vrednostima srpskoga naroda, vaspitanju i obrazovanju mladih naraštaja, za svakodnevno postupanje u skladu s porukom udruženja: „Misli srpski – delaj svetski”.