Најтиши, али најутицајнији

У свечаној сали Машинског факултета Универзитета у Београду, награда за друштвене науке „Српски кривак 2024” додељена је протојереју-ставрофору, проф. др Борису Б. Брајовићу, пароху подгоричком и редовном професору Филозофског факултета Универзитета Црне Горе у Никшићу.

„Више од три деценије професор Брајовић посветио је образовању, научним истраживањима и духовном раду. Каријеру је започео на Филозофском факултету у Никшићу, где је од сарадника у настави напредовао до редовног професора, специјализујући се за историју филозофије, укључујући византијску и нововековну филозофију. Предавао је на бројним универзитетима у региону и обављао функцију декана на Православном богословском факултету у Фочи. Као председник Друштва филозофа Црне Горе и Српског друштва за хеленску филозофију и културу активно је промовисао филозофску мисао”, наведено је у образложењу награде. Како је раније истакнуто: „Отац Борис Брајовић најтиши је, али најутицајнији духовни глас српскога народа у Црној Гори.”

Први добитник награде „Српски кривак” био је професор Жарко Видовић, историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације, а 2013. године и митрополит Амфилохије.

Мудрост се преноси шапатом

Професор Брајовић је у родном Димитровграду завршио основну и средњу школу. Филозофију је студирао у Никшићу, а постдипломске студије у Атини. На почетку разговора за „Магазин” питамо га одакле интересовање за византијску филозофију?

– Има код питагорејаца једна духовна пракса која ми је помогла да оправдам своје пређашње изборе, па тако и моју везаност за филозофију. Они, наиме, кажу да се мудрост преноси шапатом. А то значи да вам је предаје као дар, дар од пријатеља, неко с ким сте блиски у интимности односа. Тако сам и ја као врло млад упознао митрополита Амфилохија, гледао га, слушао његове беседе, осетио топлину стиска његове руке, гледао како он радознало посматра друге људе, како пажљиво и напрегнуто, будно слуша саговорника. Он ми је био водич кроз филозофију, од њега сам чуо мудрости да извор наше вере нису чуда света, већ ране живота.

О свом деценијском боравку у Грчкој каже:

– За мене је она земља чуда, путовање од иконе до личности, један непрекинути дијалог с целим светом. И прво чудо које сам доживио у Грчкој, а којем се још не могу начудити јесте познанство са колегом Грком, који је са мном студирао на Филозофском факултету у Атини, а који је био комуниста и верник. За мене који сам долазио из Црне Горе, из оних неопојаних и непокопаних јама, из богоборачких ода које сам слушао да ми је личност мога пријатељa Димитриса личила на Зевсовог сина, на митолошко биће, на најлепшег човека на свету. Бити комуниста, а волети своју веру и цркву, има ли већег чуда.

Опредељење за византологију наш саговорник везује за завет и верност, прве асоцијације у нашем размишљању које разграничавају интерпретативно поље егзистенцијалне самосвести српскога народа у односу на Византијско царство.

– Српскост као језик, црквено тело и уметност израсли су на византијском бићу којем смо припадали на различите начине. Византијска посебност је оличена у начину живота, у давању смисла животу и институцијама за функционисање живота. Тако су рођени уговори, закони, институције права, казне, „затвори”, кодификација етике који су преливени из једног великог света и то Византијског у један мањи, наш српски свет. Византија је наша веза с антиком с оним концептом организованог суживота који је усмерен не на оно што је корисно, већ на оно што је истинито. Бити веран том завету није обавеза, већ дужност коју си вољно изабрао.

Као извор фасцинације и инспирације из византијске историје Брајовић издваја живот царице Јелене (Драгаш) Палеолог. Јелена је била српског порекла, а последња три византијска цара били су њен супруг Манојло Други и синови Јован VIII Палеолог и Константин XI Драгаш. Круну је носила пуне 34 године. У себи је ујединила све духовне врлине и морално лепа добра. Својим делом рекла је једну истину која би се могла уобличити у мисао „Постанимо хришћани, да бисмо могли коначно постати људска бића.”

За оца Бориса кажу да се „његова посвећеност и духовна преданост развијала у сенци митрополита Амфилохија”. Нa шта одговара:

– И у сенци се може расти и развијати, а поготово у сенци светога човека, нашега Ђеда, митрополита Амфилохија. Ја сам на једној од највећих литија у Никшићу рекао једну мисао коју сам научио из искуства односа с њим, па је после та мисао имала свој сопствени живот независно од мене. Рекао сам тада на тргу у Никшићу: „Када се воле два бића, каже се то је љубав, а када се воли између себе цео народ, каже се то је литија.” Митрополит Амфилохије нас је очинском љубављу научио да смо једни другима дужни само то да се волимо, дужни смо љубав једни другима. Он нас је научио да ходамо литијама на један посебан начин и онда су сви ти литијски перипатетичари схватили колико нам је та духовна шетња била потребна и колико смо се ужелели једни других.

Професор др Брајовић имa богато искуство у раду са студентима, што и није необично aко се узме у обзир да су и његови родитељи били просветни радници као и брат.

– Моје братство Брајовића дало је највише учитеља у Црној Гори, они су и међу оним учитељима који су бранили српски језик 1916. у чувеној побуни Бјелопавлићких учитеља. Ја сам подигнут и растао на учитељском тврдом хлебу и школска учионица је моје природно место – каже.

Открива и како мотивише студенте да уче.

– На првом часу им кажем да замисле да смо ученици филозофске школе у касној антици. Учимо о стоичкој филозофији. Прво чему би нас мајстор филозофије научио је сада заборављени жанр филозофског писања под називом „Шта долази пре проучавања...”. Пре проучавања њихове метафизике, логике, етичких доктрина, студенти су прво научили о начину живота класичног филозофа. У теологији су то хагиографије, а у филозофији биографије. Између те две животне приче велика је разлика и педагошка важност. Само онај ко својим животом потврди своје учење има право да се чује његов глас. Тако знање треба да вас одведе до људскости.

Примећујемо да је активан и на међународној сцени, запажено је професорово предавање у Паризу у оквиру пројекта Друштва за хеленску филозофију и културу под називом „Византија прије Европе, Европа послије Византије”.

– Припремам књигу „Беседа са литија”, и књигу „О пријатељству”. А у међувремену објављујем текстове о актуелним политичким дешавањима у Црној Гори, а као што и сами знате, то је неисцрпна тема – открива део планова.

До сада је написао више од 150 студија, чланака, преводи филозофске чланке с грчког језика. Многе говоре одржао је широм Европе, али се посебно препричава како је у Пљевљима задобио симпатије нагласивши да је пљеваљски зет, те да се због тога Пљевљима не може одужити.

Смисао постојања

– Супруга Љиљана завршила је право и филозофију па имам и саговорника и саљубавника филозофије. Дивна Марија завршила је студије у Дижону и Сорбони и данас живи у Паризу, син Алекса је завршио средњу школу у Италији, а студије права у Црној Гори и данас је асистент на универзитету, Дамјана је завршила средњу школу у Америци и на припремама је да настави студије на америчком колеџу.

На крају разговора питамо оца Бориса шта би поручио човеку данашњице?

Да нађе смисао постојања у сваком тренутку свога живота и да чује Христов глас. И то је довољно.

Mисли српски, делај светски

Удружење које окупља угледне и успешне људе „Српски кривак” изабрало је шесторицу најбољих међу најбољим: проф. др Виктор Недовић, техничке науке; проф. др. Томислав Седмак (93), медицина; Милан Лазаревић (76), рукомет, спорт; проф. др Борис Б. Брајовић (57), друштвене науке; др Борислав Агапиев (63), технологија, пословање.

Награда се састоји од бронзане фигуре српског кривака, врсте белог кукуруза, симбола опстанка нашег народа, плакете и приступнице удружењу. Додељује се за „посебне заслуге и достигнућа у професији, за часну посвећеност знању, поштењу, породици, духовним вредностима српскога народа, васпитању и образовању младих нараштаја, за свакодневно поступање у складу с поруком удружења: „Мисли српски – делај светски”.