Čemu rušenje stare fontane
Osa nove fontane na Trgu Nikole Pašića pomerena je dva metra u odnosu na osu spomenika pa pešake usmerava baš prema kockarnici
Napokon smo doživeli i drugo čudo od tri najavljena prerađena i uređena trga u centru Beograda. Prvo smo već nekako preživeli dvostrukim prerađivanjem Trga republike da uz pomoć velikih uloženih i bačenih sredstava od starog uređenog dobijemo noviji i lošiji. Zahvaljujući gradskom menadžeru i njegovom veštom izvođaču, novi se sastoji od popločavanja koje je mogao da reši i đak srednje građevinske škole, sa nesagledanom suštinom pojma trga kao privlačnog mesta okupljanja građana, izuzimajući isključivo kafane i povremena dešavanja, sa drvećem koje se muči sa kockama i sa nerešenim rešenjem ključnog problema saobraćaja. Ali dobro, nema jake ideje, a na slabe se ljudi brzo naviknu, pa tako i na Trg republike, koji se uz malo truda i para može lako popraviti ili dopuniti. I taman se ljudi na ovo navikoše, kad posle petogodišnjeg mučenja kao da se pripremala rekonstrukcija hidrocentrale „Đerdap jedan”, uloživši neopravdano ali očekivano velika sredstva, gradska vlast nam ponudi novo rešenje nekada Trga Marksa i Engelsa, a danas Trga Nikole Pašića.
Trg Marksa i Engelsa je izgrađen i uređen po projektu arh. Hranislava Stojanovića (1955), u doba izgradnje Doma sindikata u socrealističkom stilu (arh. B. Petričić). Centralni motiv trga trebalo je da bude nikad izvedena skulptura Marksa i Engelsa i kaskadni bazen (1959), sa naglašenim ideološkim ovojem. Gradska vlast je trg s vremenom pretvorila u parkiralište, da bi se posle silnog dvoumljenja opredelila za ideju konkursa (1979), koji je po njihovoj zamisli trebalo da osveži idolopoklonstvo Marksu i Engelsu. Bilo je tu raznih predloga devet vrsnih beogradskih arhitekata, ali je najviše pažnje privuklo zeleno rešenje arh. Bogdana Bogdanovića pod tajnovito umnim nazivom „tumulus” (lat. humka, brežuljak). Ideološka komisija SK je zaključila da je ovakav i njemu slični radovi bio suviše politički sumnjiv te su ubrzo digli ruke od svega. Sve je prepušteno Urbanističkom zavodu, koji je angažovao arh. Olgu Milićević Nikolić, sklonu zelenilu i vodi, da uradi pristojna i nenametljiva urbanistička rešenja za Trg republike, kao i za Trg Marksa i Engelsa sa fontanom kao centralnim motivom i platanima u zaleđu. S vremenom, sve je po našem običaju neodržavano, zarđalo, kalcifikovano, prestalo da radi, izuzev trenutaka kada bi Trgom prolazili politički velikani naše herojske istorije. I tako je to trajalo dok nije došlo vreme pluralizma. Vlast preuze SPO i najpre ukloni sve što se tiče Marksa i Engelsa i političke ideologije, a potom se osvrnu na prošlost i radikalnog lidera Nikolu Pašića i po njemu preimenova ovaj trg.
(Ne)poštovanje nasleđene arhitekture
Prioritet je bio da se neostvarena ideja spomenika Marksu i Engelsu zameni spomenikom ovom srpskom velikanu. Sprovedena je u delo posle konkursa 1998, sa figurom Nikole Pašića (vajar Z. Ivanović) postavljenom na nesrazmerno visok postament po nadmenom sovjetskom modelu, na čemu je, uprkos protivljenju drugih članova, kao predsednik žirija naročito insistirao tadašnji visoki funkcioner Grada Beograda Spasoje Krunić, inače odličan arhitekta (!?).
Najnovija vlast u Srbiji i Beogradu, u želji da pravi sve novo, odlučila je da restaurira Trg Nikole Pašića, da sruši fontanu i izgradi nešto inovativno. Mladi komunisti su bili protiv preimenovanja trga i protiv spomenika Nikoli Pašiću, zahtevajući da se vrati spomen na Marksa i Englesa i na brojne sindikalne i komunističke manifestacije koje su tamo održavane, pritom kritikujući vlast što „bahato i nepotrebno troši više od 700 miliona dinara”. Ali vlast nastavi ideju, raspisa konkurs, i na osnovu odabranog projekta potroši pare rušeći držeću fontanu i gradeći novi bazen sa manjom fontanom.
Pošto svaka novina u Beogradu služi za zabavu buntovnog naroda, tako je i renoviran trg pokrenuo neka pitanja. Jedni gledaju u čudu pitajući se na šta odoše tolike a možda i veće pare umesto da stara fontana bude obnovljena i održavana kako treba. Deca se taman navikla na povremeno brčkanje a stari da u nju bacaju novčiće za sreću i dug život, kad ono nešto novo. Dakle, pitanje je – čemu rušenje stare fontane, koja je imala simboličan i korektan dizajnerski karakter, umesto da se renovira? Kod toga se vredi setiti dobitnika Prickerove nagrade 2021. godine Žana Vasala i Ane Lakaton, koji su posebno poštovali nasleđenu arhitekturu i javni prostor i na tom načelu odbili bogatu ponudu da projektuju rekonstrukciju trga u Bordou sa rečima da „stari trg ne treba menjati, već samo doterati jer ima tradiciju”. Ovo načelo je u skladu sa globalnom Agendom 2030, koja među 17 ciljeva obaveznih za sve 193 zemlje sveta, uključujući i Srbiju, naglašava nužno izbegavanje nepotrebnih građevinskih aktivnosti rušenja starog i građenja novog zbog količine čvrstog otpada, prašine, upotrebe oskudnih resursa i energije, kao i uvećane emisije ugljen-dioksida. Nas u Srbiji, posebno u Beogradu, održivi razvoj još uvek zanima kao tursko groblje. Važniji su rast i građenje novog, ne hajući za Vasalov savet da treba „zadovoljiti građane arhitekturom preko koje se odvija život u gradu, umesto simbola i dizajna”.
Čusmo onomad ideološku mudrost našeg visokoobrazovanog gradonačelnika dr Aleksandra Šapića, kome mrak na oči padne kad čuje reč komunizam ili imena Marksa i Engelsa. Time, iako sasvim nekvalifikovan za tu vrstu posla i uopšte, hrabro tvrdi da je u pravu po pitanju opravdanosti izgradnje novog bazena i rušenja socijalističke fontane, držeći se bez argumenata komunističkog načela arh. B. Stojanovića iz 1948. „rušiti sve staro i graditi sve novo” (sic!), namećući konkretnim delom takvo načelo zblanutim građanima Beograda.
Arhitekti Z. Savičić i Z. Dmitrović su inače ponudili u celini solidno novo rešenje trga. Ipak, ostaje nerešeno pitanje odnosa bazena i spomenika Nikoli Pašiću.
Pogrešan položaj
Utisak je da je pogrešan položaj spomenika smetao arhitektima u projektovanju novog, užeg bazena izduženog oblika, poput stare fontane. Drugačiji i originalniji oblik bazena ili fontane bi verovatno pomogao da se ovaj problem reši na veštiji način, korisnijim za građane Beograda, i uz to da se bolje definiše istorijsko značenje kojim bi se umanjio vidljiv socrealistički karakter trga sa neodgovarajućim okolnim sadržajem (kancelarije Doma sindikata, kockarnica i sl.). Ovako, osa nove fontane pomerena dva metra u odnosu na osu spomenika pešake usmerava baš prema kockarnici!? Setih se ovim povodom prof. Petra Krstića na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, koji je jednom studentu pogledao projekat na kome je ovaj danima radio, i komentara datog čuvenim unjkavim glasom: „Divan rad, kolega, samo ga pomerite za dva centimetra udesno.” No, građane to manje zanima. Više zanima decu da li će moći da se brčkaju kad upekne sunce i penzionere da li će videti gde su pali ubačeni novčići pre rđanja nove fontane.
