Чему рушење старе фонтане

Напокон смо доживели и друго чудо од три најављена прерађена и уређена трга у центру Београда. Прво смо већ некако преживели двоструким прерађивањем Трга републике да уз помоћ великих уложених и бачених средстава од старог уређеног добијемо новији и лошији. Захваљујући градском менаџеру и његовом вештом извођачу, нови се састоји од поплочавања које је могао да реши и ђак средње грађевинске школе, са несагледаном суштином појма трга као привлачног места окупљања грађана, изузимајући искључиво кафане и повремена дешавања, са дрвећем које се мучи са коцкама и са нерешеним решењем кључног проблема саобраћаја. Али добро, нема јаке идеје, а на слабе се људи брзо навикну, па тако и на Трг републике, који се уз мало труда и пара може лако поправити или допунити. И таман се људи на ово навикоше, кад после петогодишњег мучења као да се припремала реконструкција хидроцентрале „Ђердап један”, уложивши неоправдано али очекивано велика средства, градска власт нам понуди ново решење некада Трга Маркса и Енгелса, а данас Трга Николе Пашића.

Трг Маркса и Енгелса је изграђен и уређен по пројекту арх. Хранислава Стојановића (1955), у доба изградње Дома синдиката у соцреалистичком стилу (арх. Б. Петричић). Централни мотив трга требало је да буде никад изведена скулптура Маркса и Енгелса и каскадни базен (1959), са наглашеним идеолошким овојем. Градска власт је трг с временом претворила у паркиралиште, да би се после силног двоумљења определила за идеју конкурса (1979), који је по њиховој замисли требало да освежи идолопоклонство Марксу и Енгелсу. Било је ту разних предлога девет врсних београдских архитеката, али је највише пажње привукло зелено решење арх. Богдана Богдановића под тајновитo умним називом „тумулус” (лат. хумка, брежуљак). Идеолошка комисија СК је закључила да је овакав и њему слични радови био сувише политички сумњив те су убрзо дигли руке од свега. Све је препуштено Урбанистичком заводу, који је ангажовао арх. Олгу Милићевић Николић, склону зеленилу и води, да уради пристојна и ненаметљива урбанистичка решења за Трг републике, као и за Трг Маркса и Енгелса са фонтаном као централним мотивом и платанима у залеђу. С временом, све је по нашем обичају неодржавано, зарђало, калцификовано, престало да ради, изузев тренутака када би Тргом пролазили политички великани наше херојске историје. И тако је то трајало док није дошло време плурализма. Власт преузе СПО и најпре уклони све што се тиче Маркса и Енгелса и политичке идеологије, а потом се осврну на прошлост и радикалног лидера Николу Пашића и по њему преименова овај трг.

(Не)поштовање наслеђене архитектуре

Приоритет је био да се неостварена идеја споменика Марксу и Енгелсу замени спомеником овом српском великану. Спроведена је у дело после конкурса 1998, са фигуром Николе Пашића (вајар З. Ивановић) постављеном на несразмерно висок постамент по надменом совјетском моделу, на чему је, упркос противљењу других чланова, као председник жирија нарочито инсистирао тадашњи високи функционер Града Београда Спасоје Крунић, иначе одличан архитекта (!?).

Најновија власт у Србији и Београду, у жељи да прави све ново, одлучила је да рестаурира Трг Николе Пашића, да сруши фонтану и изгради нешто иновативно. Млади комунисти су били против преименовања трга и против споменика Николи Пашићу, захтевајући да се врати спомен на Маркса и Енглеса и на бројне синдикалне и комунистичке манифестације које су тамо одржаване, притом критикујући власт што „бахато и непотребно троши више од 700 милиона динара”. Али власт настави идеју, расписа конкурс, и на основу одабраног пројекта потроши паре рушећи држећу фонтану и градећи нови базен са мањом фонтаном.

Пошто свака новина у Београду служи за забаву бунтовног народа, тако је и реновиран трг покренуо нека питања. Једни гледају у чуду питајући се на шта одоше толике а можда и веће паре уместо да стара фонтана буде обновљена и одржавана како треба. Деца се таман навикла на повремено брчкање а стари да у њу бацају новчиће за срећу и дуг живот, кад оно нешто ново. Дакле, питање је – чему рушење старе фонтане, која је имала симболичан и коректан дизајнерски карактер, уместо да се реновира? Код тога се вреди сетити добитника Прицкерове награде 2021. године Жана Васала и Ане Лакатон, који су посебно поштовали наслеђену архитектуру и јавни простор и на том начелу одбили богату понуду да пројектују реконструкцију трга у Бордоу са речима да „стари трг не треба мењати, већ само дотерати јер има традицију”. Ово начело је у складу са глобалном Агендом 2030, која међу 17 циљева обавезних за све 193 земље света, укључујући и Србију, наглашава нужно избегавање непотребних грађевинских активности рушења старог и грађења новог због количине чврстог отпада, прашине, употребе оскудних ресурса и енергије, као и увећане емисије угљен-диоксида. Нас у Србији, посебно у Београду, одрживи развој још увек занима као турско гробље. Важнији су раст и грађење новог, не хајући за Васалов савет да треба „задовољити грађане архитектуром преко које се одвија живот у граду, уместо симбола и дизајна”.

Чусмо ономад идеолошку мудрост нашег високообразованог градоначелника др Александра Шапића, коме мрак на очи падне кад чује реч комунизам или имена Маркса и Енгелса. Тиме, иако сасвим неквалификован за ту врсту посла и уопште, храбро тврди да је у праву по питању оправданости изградње новог базена и рушења социјалистичке фонтане, држећи се без аргумената комунистичког начела арх. Б. Стојановића из 1948. „рушити све старо и градити све ново” (sic!), намећући конкретним делом такво начело збланутим грађанима Београда.

Архитекти З. Савичић и З. Дмитровић су иначе понудили у целини солидно ново решење трга. Ипак, остаје нерешено питање односа базена и споменика Николи Пашићу.

Погрешан положај

Утисак је да је погрешан положај споменика сметао архитектима у пројектовању новог, ужег базена издуженог облика, попут старе фонтане. Другачији и оригиналнији облик базена или фонтане би вероватно помогао да се овај проблем реши на вештији начин, кориснијим за грађане Београда, и уз то да се боље дефинише историјско значење којим би се умањио видљив соцреалистички карактер трга са неодговарајућим околним садржајем (канцеларије Дома синдиката, коцкарница и сл.). Овако, оса нове фонтане померена два метра у односу на осу споменика пешаке усмерава баш према коцкарници!? Сетих се овим поводом проф. Петра Крстића на Архитектонском факултету у Београду, који је једном студенту погледао пројекат на коме је овај данима радио, и коментара датог чувеним уњкавим гласом: „Диван рад, колега, само га померите за два центиметра удесно.” Но, грађане то мање занима. Више занима децу да ли ће моћи да се брчкају кад упекне сунце и пензионере да ли ће видети где су пали убачени новчићи пре рђања нове фонтане.