Život tokom okupacije
I danas me je pomalo sramota što smo u jednom vremenu opšte svetske pometnje nas nekolicina osamnaestogodišnjaka čitali, kao u bunilu, dela Dostojevskog, Sjenkjeviča, Šopenhauera i Platona i o njima, bez trunke alkohola, raspredali do duboko u noć
Da li je okupacija izmenila moj život? Ne naročito. Škole su brzo počele da rade, pa sam upisao osmi razred gimnazije, koji mi je još bio preostao da završim. Učio sam dobro i vredno, možda nikad tako rado kao te, najgore okupacione, 1942. godine. Pisao sam najbolje pismene zadatke iz srpskog jezika i književnosti – moja profesorka srpskog Stojanka Travanj bila je oduševljena mojim stavovima. Popravio sam se, začudo, čak i iz matematike, koja mi nikad nije išla od ruke, pa sam iz nje na velikoj maturi imao četvorku. Odlično je prošla i velika matura, pa sam se i sa nešto tuge rastao od gimnazije i gimnazijskih drugova. Sa dvojicom-trojicom nastavio sam da se viđam u toku čitave okupacije, obično u stanu jednog od njih.
Danima i noćima vodio sam sa nekolicinom prijatelja strasne razgovore o pitanjima filosofske i religiozne prirode. I danas me je pomalo sramota što smo, u jednom vremenu opšte svetske pometnje kada je u našoj zemlji već uveliko besneo građanski rat, a Nemci nemilosrdno kažnjavali svaki prestup u Beogradu i unutrašnjosti zemlje, nas nekolicina osamnaestogodišnjaka čitali, kao u bunilu, dela Dostojevskog, Sjenkjeviča, Vajningera, Šopenhauera i Platona i o njima, bez trunke alkohola ili cigareta, raspredali do duboko u noć.
Da li možete zamisliti i uživeti se u taj naš „nebeski izolacionizam”, koji je trajao gotovo sve vreme Drugog svetskog rata, čak i onda kada smo morali da stupimo u radnu akciju Nacionalne službe za obnovu Srbije, koja me je odvela, najpre, u Ćupriju, zatim u Veliku Planu i potom vratila u Beograd na čišćenje kuća posle novih i gorih bombardovanja Beograda u toku 1944. godine, ovoga puta od engleskih i američkih „savezničkih” bombardera?
Bilo bi ipak netačno pa i apsurdno reći da mene i nekoliko mojih dragih prijatelja politika i zbivanja u zemlji nisu doticali. Pratili smo, povremeno, naravno krišom, šta Radio London javlja o ratnoj situaciji, znali smo za tragičnu podelu srpskog naroda na partizane i četnike... Pri svemu tome, Beograd kao da je bio zaštićen (sve do američkog bombardovanja, opet na Uskrs, 1944. godine) i od gladi i od neposrednih ratnih događaja. Moram da kažem da je ovakvoj mojoj relativnoj apolitičnosti doprineo dosta i moj oprezni otac. On se ni pre Drugog svetskog rata nije aktivno bavio politikom. Ako je i prešao Albaniju, učestvovao kao borac u oslobađanju Srbije, bio ranjen od Bugara, dobio čak i neki orden u tome ratu, bio je i ostao podozriv prema politici. Cenjen na poslu koji je dobro obavljao, lično se zanimao još samo za muziku i pozorište, a stizao je da pročita i poneki svetski ili jugoslovenski roman koji bi ga zanimao. Sećam se da je otac – mislim da je to bilo 1939. ili 1940. godine – dosta ogorčen pričao majci i meni kako na njega, na mestu na kome radi, vrše pritisak da glasa za jednu partiju. Tada je bio čvrsto odlučio da ne glasa uopšte. Verovatno da je negde, podsvesno, delovao na mene ovakav očev stav kako prema politici tako i prema partijama, pa otud ni ja nisam imao nikada nikakve naklonosti ni prema jednoj ni prema drugoj u toku celog mog dosadašnjeg života.
Ni partizani ni četnici
Što se tiče našeg odnosa prema „kvislinškoj” vladi Milana Nedića za vreme nemačke okupacije – i moja uža i šira rodbina, a i ja kao najmlađi među njima, imali smo uzdržan, više blagonaklon nego negativan stav. Što je više vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je više u meni rastao lik Milana Nedića, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, čoveka unapred svesnog da je žrtvovan. Danas se dosta dobro zna kakvu je sudbinu Adolf Hitler bio namenio Srbiji i Srbima u slučaju da se nije našao jedan Milan Nedić. Mišljenja su u Francuskoj i dalje podeljena o ulozi francuskog Nedića, maršala Petena, za vreme rata. Lično znam da me je Nacionalna služba za obnovu Srbije, nepolitička organizacija koja je okupljala mlade ljude radi fizičkog rada, osnovana na inicijativu Milana Nedića, spasla kako odlaska na prinudan rad u Nemačku tako i odlaska u „šumu” (četnicima ili partizanima). Da li je potrebno da dodam da niko od moje brojne uže rodbine (otac je bio trinaesti, a majka sedma u njihovim porodicama) nije bio u partizanskim niti u četničkim odredima za vreme rata? U ovoj činjenici jedino vidim Božju zaštitu koja nas je sve u porodici sačuvala od tragičnog rascepa koji je jedino Srbiju u toku Drugog svetskog rata doveo do krvave i osvetoljubive podele među braćom. Ovo je učinila politika, pa sam još jednom, do groba, zahvalan mome ocu što se nikad nije „inficirao” politikom. Moj otac Momčilo do kraja svog života ostao je patriota, ne i nacionalista, nikad šovinista. Imao je prijatelje i poštovaoce u celoj bivšoj Jugoslaviji.
Ponavljam da me je i danas pomalo stid da kažem da su mi okupacijske godine bile najlepše godine u mojoj mladosti. U relativno zaštićenom i sigurnom Beogradu, u relativnoj materijalnoj sigurnosti roditelja (za vreme rata zaposlila mi se majka, prvi put), provodio sam najveći deo vremena stravičnog svetskog i građanskog rata, čitajući, kao bezuman, zanimljive knjige, vodeći noćne „slonovske” razgovore sa divnim ljudima, slušajući muziku, posećujući redovno nedeljne pravoslavne liturgije, jednom ili dva puta nesrećno se zaljubljujući. Nećete poverovati koliko sam sjajnih knjiga pročitao, a neke od njih u sebe zauvek upio upravo u godinama od 1941. do 1945. godine. Nekoliko odličnih biblioteka bilo mi je nadohvat ruke, a ja sam, kao gladna ala, sve gutao – čitavu rusku klasičnu književnost, zatim srpsku i, delimično, jugoslovensku. Od Francuza obožavao sam Igoa, Lotija, Rostana, Mopasana, a iz filosofske literature Platona i Šopenhauera, zatim, naročito, Ničea. Stizala je do našeg prijateljskog kružoka i zabranjena sovjetska literatura: Nikolaj Ostrovski, Ilja Erenburg, Mihael Gold, Fjodor Glatkov, Boris Piljnjak, naravno i Maksim Gorki i divni Leonid Leonov.
Znameniti predavači
Život kulture za vreme rata, bar u Beogradu i iz perspektive romantičnog osamnaestogodišnjaka, bio je bogat i raznovrstan. Osim dobrih predstava sa prvoklasnim predratnim glumcima u Drami, Operi i Baletu Narodnog pozorišta, održavana su kvalitetna predavanja iz oblasti nauke, filosofije, književnosti na Kolarčevom univerzitetu. Imao sam sreće da slušam, i mnogo šta do danas pamtim, od predavača kao što su bili Borivoje Milojević (biologija), Ivan Đaja (fiziologija), Ksenija Atanasijević i Branislav Petronijević (filosofija) i drugih naših viđenih akademika i profesora univerziteta. Bilo je, naravno, i drugih, takođe poznatih srpskih naučnika i filosofa koji iz patriotskih razloga (ukoliko nisu bili levičari, pa su se u Beogradu krili) nisu hteli da se pojavljuju na javnim mestima kao predavači. Svakako da su to bili hrabri ljudi, vredni divljenja (Miloš Đurić, na primer), pa ipak nisam zamerio onima koji su držali javna predavanja za vreme okupacije, a ni sada ih ne kritikujem. Svi su oni bili čestiti ljudi, vrsni stručnjaci sa neznatnim izuzecima, nimalo germanofilski raspoloženi, koji su se, pritom, mudro čuvali da u svojim predavanjima ne dodiruju politiku. U većini slučajeva, tema predavanja je bila takva da i nije bilo teško izbeći osetljiva politička pitanja.
(Nastaviće se)
