Живот током окупације
И данас ме је помало срамота што смо у једном времену опште светске пометње нас неколицина осамнаестогодишњака читали, као у бунилу, дела Достојевског, Сјенкјевича, Шопенхауера и Платона и о њима, без трунке алкохола, распредали до дубоко у ноћ
Да ли је окупација изменила мој живот? Не нарочито. Школе су брзо почеле да раде, па сам уписао осми разред гимназије, који ми је још био преостао да завршим. Учио сам добро и вредно, можда никад тако радо као те, најгоре окупационе, 1942. године. Писао сам најбоље писмене задатке из српског језика и књижевности – моја професорка српског Стојанка Травањ била је одушевљена мојим ставовима. Поправио сам се, зачудо, чак и из математике, која ми никад није ишла од руке, па сам из ње на великој матури имао четворку. Одлично је прошла и велика матура, па сам се и са нешто туге растао од гимназије и гимназијских другова. Са двојицом-тројицом наставио сам да се виђам у току читаве окупације, обично у стану једног од њих.
Данима и ноћима водио сам са неколицином пријатеља страсне разговоре о питањима философске и религиозне природе. И данас ме је помало срамота што смо, у једном времену опште светске пометње када је у нашој земљи већ увелико беснео грађански рат, а Немци немилосрдно кажњавали сваки преступ у Београду и унутрашњости земље, нас неколицина осамнаестогодишњака читали, као у бунилу, дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона и о њима, без трунке алкохола или цигарета, распредали до дубоко у ноћ.
Да ли можете замислити и уживети се у тај наш „небески изолационизам”, који је трајао готово све време Другог светског рата, чак и онда када смо морали да ступимо у радну акцију Националне службе за обнову Србије, која ме је одвела, најпре, у Ћуприју, затим у Велику Плану и потом вратила у Београд на чишћење кућа после нових и горих бомбардовања Београда у току 1944. године, овога пута од енглеских и америчких „савезничких” бомбардера?
Било би ипак нетачно па и апсурдно рећи да мене и неколико мојих драгих пријатеља политика и збивања у земљи нису дотицали. Пратили смо, повремено, наравно кришом, шта Радио Лондон јавља о ратној ситуацији, знали смо за трагичну поделу српског народa на партизане и четнике... При свему томе, Београд као да је био заштићен (све до америчког бомбардовања, опет на Ускрс, 1944. године) и од глади и од непосредних ратних догађаја. Морам да кажем да је оваквој мојој релативној аполитичности допринео доста и мој опрезни отац. Он се ни пре Другог светског рата није активно бавио политиком. Ако је и прешао Албанију, учествовао као борац у ослобађању Србије, био рањен од Бугара, добио чак и неки орден у томе рату, био је и остао подозрив према политици. Цењен на послу који је добро обављао, лично се занимао још само за музику и позориште, а стизао је да прочита и понеки светски или југословенски роман који би га занимао. Сећам се да је отац – мислим да је то било 1939. или 1940. године – доста огорчен причао мајци и мени како на њега, на месту на коме ради, врше притисак да гласа за једну партију. Тада је био чврсто одлучио да не гласа уопште. Вероватно да је негде, подсвесно, деловао на мене овакав очев став како према политици тако и према партијама, па отуд ни ја нисам имао никада никакве наклоности ни према једној ни према другој у току целог мог досадашњег живота.
Ни партизани ни четници
Што се тиче нашег односа према „квислиншкој” влади Милана Недића за време немачке окупације – и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован. Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић. Мишљења су у Француској и даље подељена о улози француског Недића, маршала Петена, за време рата. Лично знам да ме је Национална служба за обнову Србије, неполитичка организација која је окупљала младе људе ради физичког рада, основана на иницијативу Милана Недића, спасла како одласка на принудан рад у Немачку тако и одласка у „шуму” (четницима или партизанима). Да ли је потребно да додам да нико од моје бројне уже родбине (отац је био тринаести, а мајка седма у њиховим породицама) није био у партизанским нити у четничким одредима за време рата? У овој чињеници једино видим Божју заштиту која нас је све у породици сачувала од трагичног расцепа који је једино Србију у току Другог светског рата довео до крваве и осветољубиве поделе међу браћом. Ово је учинила политика, па сам још једном, до гроба, захвалан моме оцу што се никад није „инфицирао” политиком. Мој отац Момчило до краја свог живота остао је патриота, не и националиста, никад шовиниста. Имао је пријатеље и поштоваоце у целој бившој Југославији.
Понављам да ме је и данас помало стид да кажем да су ми окупацијске године биле најлепше године у мојој младости. У релативно заштићеном и сигурном Београду, у релативној материјалној сигурности родитеља (за време рата запослила ми се мајка, први пут), проводио сам највећи део времена стравичног светског и грађанског рата, читајући, као безуман, занимљиве књиге, водећи ноћне „слоновске” разговоре са дивним људима, слушајући музику, посећујући редовно недељне православне литургије, једном или два пута несрећно се заљубљујући. Нећете поверовати колико сам сјајних књига прочитао, а неке од њих у себе заувек упио управо у годинама од 1941. до 1945. године. Неколико одличних библиотека било ми је надохват руке, а ја сам, као гладна ала, све гутао – читаву руску класичну књижевност, затим српску и, делимично, југословенску. Oд Француза обожавао сам Игоа, Лотија, Ростана, Мопасана, а из философске литературе Платона и Шопенхауера, затим, нарочито, Ничеа. Стизала је до нашег пријатељског кружока и забрањена совјетска литература: Николај Островски, Иља Еренбург, Михаел Голд, Фјодор Глатков, Борис Пиљњак, наравно и Максим Горки и дивни Леонид Леонов.
Знаменити предавачи
Живот културе за време рата, бар у Београду и из перспективе романтичног осамнаестогодишњака, био је богат и разноврстан. Осим добрих представа са првокласним предратним глумцима у Драми, Опери и Балету Народног позоришта, одржавана су квалитетна предавања из области науке, философије, књижевности на Коларчевом универзитету. Имао сам среће да слушам, и много шта до данас памтим, од предавача као што су били Боривоје Милојевић (биологија), Иван Ђаја (физиологија), Ксенија Атанасијевић и Бранислав Петронијевић (философија) и других наших виђених академика и професора универзитета. Било је, наравно, и других, такође познатих српских научника и философа који из патриотских разлога (уколико нису били левичари, па су се у Београду крили) нису хтели да се појављују на јавним местима као предавачи. Свакако да су то били храбри људи, вредни дивљења (Милош Ђурић, на пример), па ипак нисам замерио онима који су држали јавна предавања за време окупације, а ни сада их не критикујем. Сви су они били честити људи, врсни стручњаци са незнатним изузецима, нимало германофилски расположени, који су се, притом, мудро чували да у својим предавањима не додирују политику. У већини случајева, тема предавања је била таква да и није било тешко избећи осетљива политичка питања.
(Наставиће се)
