Svi su glečeri isti

Pontrezina, Švajcarska

Ima sarajevska priča, anegdota, koja kao mnoge sarajevske nikne na hiperboli a fabula joj je nalik teatru apsurda. U vreme Olimpijskih igara izašlo društvo iz grada na Jahorinu da gleda skijanje, nadiše se vazduha i izmakne bar na dan iz grada, koji zimi prekrije gusti sloj smoga pa guši grlo a u plućima škripi kao sepet.

Izašlo društvo, udahnulo, a jednom među njima, bledom i tankom gradskom čeljadetu, kad oseti reski jahorinski vazduh, pripade muka. Zamantalo mu se, kako kažu Sarajlije, čim prateći grtalicu dođoše na vrh i izađoše iz automobila. Prinosili mu šećera i vode, grudvom snega kvasili obraze, davali mu da otpije mlakog čaja i kuvane rakije. Utom cestom oivičenom potamnelim snegom prođe golf dizelaš, ostavljajući trag gustog dima.

Momak raširi ruke kao da je ušao u borovu šumu, onda udahnu i istom mu bi bolje, navre mu rumenilo u obraze, a on se razdisa i oraspoloži.

– Stavite ga pod auspuh, još da se nadiše – viknuo je neko, pa tako i ostade anegdota kako planinski vazduh gradskom čoveku, naviklom na maglu i smog, škodi.

O Sarajevu, gradu usred planina, i o toj priči bokačovskog obrta prebiram u mislima ovde, u švajcarskoj Pontrezini. I ovo je grad snega, u dolini koja visinom nadmašuje sarajevsku kotlinu. Odasvud se vide planine i proplamsaji snega. A ko je iz doline, pogled mu svuda traži brda, i u gradovima na moru i pored reke.

Planinski vazduh i gradski smog

U ski-liftu koji vozi na vrh, odakle se vide šiljati glečeri, posmatram grupu Italijana iz Parme. Parma je grad usred Padanske ravnice, poznat po magli opevanoj i u pesmama.

– To je od fabrika, a miris koji osetiš prilazeći gradu, to je od parmskog pršuta – kažu jedni.

– Od parmezana godišnjaka i dvogodišnjaka, od fermentisanog mleka – pričaju drugi. Treći kažu da je to zbog ravnice same, zadimljene i industrijske, pune mehaničkih ulja i maziva, pa sve što bruji i radi pravi maglu koja se nadvija nad gradom.

Parmiđani krenuli da vide glečere, na njima šarene jakne, sunčane naočare na čelu, sijaju im lica namazana kremom. Jednom od njih čim izađe iz žičare, muka, hvata se za stomak. Na licu mu graške znoja, kotrljavim emilijanskim „r” kaže da mu nedostaje vazduha. Daju mu da otpije gutljaj švajcarskog likera od alpskih trava, kakav nose bernardinci, spasilački psi, u čuturicama oko vrata. Kvase mu lice snežnom grudvom, a utom će neko: – Škodi mu švajcarska planina. Dajte mu smoga, neka se nadiše iz auspuha!

Tako je na putu. Čuju se anegdote nastale na apsurdu i hiperboli, prepričavaju se za šankom i oko logorske vatre. Sve su priče iste, samo su drugi gradovi, planine i doline.

– Mene depresija hvata od isuviše zelenila, tako i od ove beline – kaže jedna Parmiđanka. Za stenje u podnožju sa krpama snega kaže da su nalik naučno-fantastičnom filmu. Jedan iz grupe priča kao veliki planinar i svetski putnik. Obišao je mnoge glečere, peo se na planine uz užad i krampone, zabadao pijuk i zastave na vrhove. Poneo je energetske pločice, nudi joj, ona veli kako liče na hranu iz ratnog, vojničkog sledovanja, naručuje toplu čokoladu u visokoj čaši sa raskošnim šlagom i piškotom.

O glečerima su napisane mnoge priče i stihovi, dok u gradovima koji žive u njihovoj senci pričaju legende o planinskim vrhovima. O planinarima i ekspedicijama zalutalim u lavinama kazuje se tiho, kraj vatre, uz pucketavi zvuk žarača.

– Snimani su na ovim glečerima filmovi, avanturistički i špijunski, o Džejmsu Bondu. Luksuzni hoteli i alpske saune puni su ljubavnih priča, intriga, erotike.

Tako govori on, planinar iz grupe, a ona skinula jaknu, spustila je na ramena, otkriva majicu sa bretelama. Okrenula je lice suncu, obrazi, nos i usne, namazani balsamskim slojem, sijaju na alpskom suncu. Kroz poslastičarski krem dodaje: – Gradovi se razlikuju, a glečeri, oni su svi isti.

Kao grad iz vesterna

Ima nečeg opijajućeg, plovidbenog u vožnji žičarom. Telo, ne osećajući težište, kao da prati ritam talasa a kad se stigne do vrha još se putniku blago ljulja kao kad barka pristane uz obalu. Poput jadranske brodice, ljulja i nosi ova žičara iz Pontrezine, u kantonu Graubinden. Čuju se u Švajcarskoj, višejezičnoj i bogatoj, tri švajcarska i mnogi strani jezici, a ovde i romanš. U govoru bude preplitaja kao svuda gde je jezika više, pa se reči kombinuju u nove, svojstvene ovom tlu.

Kroz Pontrezinu prolazili su trgovački putevi i svaki je karavan ostavio trag. Svako doba dana kao da ima svoje jezike, svoj zvuk koji se sliva u jedan akord. Izjutra se najviše čuje italijanski, ali s odmicanjem dana sve više romanš, koji se uči u školama i kroz folklor brižljivo čuva. Jutros u Alpskom muzeju kustoskinja priča kako joj deca uče taj stari jezik. Đaci govore kako ko želi, učiteljica odgovara na romanšu, najposle i sami progovore. Ko nije iz Pontrezine s guštom sluša i gleda. Ima u kukama slova na fasadama srednjovekovnog provansalskog šarma, ima neka punoća u zvuku govora, kao navršen vrč.

Uveče iz restorana, picerija, supermarketa, izlaze svi oni drugi koje je život doveo u Švajcarsku, a među njima najviše je Portugalaca, te se u alpskoj tišini čuju nazali sa Atlantika. Kad se penješ uzbrdo, oseća se miris topljenog sira, mediteranskih trava i usoljenog inćuna na vrelom maslinovom ulju. Za Portugaliju onaj ko sve voli doslovno kaže: „Mediteran nije.” Portugalci pak vele: „Mediteran je dokle je masline i vina.”

Na klupama kod pošte konobari i kuvari, meštri od kužine, u noćne sate odmaraju ruke od rada, usne piju umesto portugalskog vina švajcarski roze „oko jarebice”, otpuhuju duvanske kolutove i – govore. A sve su emigrantske, pečalbarske priče uvek o povratku. Ali ovaj alpski fado što se čuje čist je i bistar kao ptičje oko, svež kao glečer. U Pontrezini, kad zađe sunce a škure se zaklope, spoji se prvi i drugi deo natpisa preko dva prozorska krila. Bude alpski tiho, pogled na brda i grad, kao s omota čokolade.

Mitovi i istine

Ali čuje i ovde zvuke onaj ko zna slušati gradove. Preko dana glavnom ulicom prolaze planinari, alpinisti, nose gojzerice vezane za pertlu preko ramena. U marketima kupuju sir, suvo dimljeno meso kakvo se pravi na Balkanu, mada manje slano i krto – nije, kako vele ljubitelji mezetluka, prošarano. Gledano s visine, Pontrezina deluje kao kakav napušten grad iz vesterna, a meštani se slabo vide. U Švajcarskoj ima posla, a gde je poslova, ima ljudi, a gde je njih, tu je i ljubavi i ljubomore, svađa i strasti, mada gledajući idiličnu sliku, ne izgleda tako.

– Nije rušeno – čuo sam opet onu Parmiđanku kako ovo kaže. Ona, čini se, govori malo, ali uvek u alku pogađa. I opet mi je došao u sećanje grad u bosanskoj kotlini, i tamo čim se prohoda seda se na sanke i staje na skije. Na ulicama nije tiho ni ujutro ni uveče, čuje se živa reč, svađa, trač. Gleda se i u Švajcarskoj u drugog, našlo bi se kome smeta strani nazalni zvuk govora. Pontrezinu, međutim, zbog rata nije napuštao niko, nije ga ni bilo. A među sarajevskim planinama, u gradu koji je najviše dao kad je bio spoj drugosti, ponajviše se govori o onima što su otišli, a onom ko se vrati, na kratko ili na duže, kažu da je i naglasak promenio.

– Drži ih na okupu novac – kažu za Švajcarsku, višejezičnu i verski raznoliku, punu banaka i zlatnih poluga. U švajcarskom tonu nema plamena, a strasti su prepokrivene ljubaznošću. Za Švajcarce kažu da prijatelje stiču do dvadeset i neke. I još da za sve – za roštiljski dim, za puštenu muziku – komšiji zovu inspektore. U svakom mitu ima istine, tako u bosanskom gradu u kotlini vire drugom preko plota, ali pomažu kad treba. I pričaju kako je svakom tu široko, otvoreno. Zimi je, ruku na srce, hladno, ali nije ledeno niti bolnički čisto kao Švajcarska.

Svi su gradovi mirni dok spavaju, gledano s visine. A na visini čovek diše planinskom svežinom. Upravo je prošla mašina, napravili su dve niše u koje će skijaši staviti skije za langlauf. Ima znak: pešacima je zabranjeno i nigde nema nijednog. Iz taverne koja je sva u drvetu širi se miris cimeta i vanile. Na ravnini snega ocrtao se sipljivi ptičji trag. Na snegu sve se vidi.