Сви су глечери исти
Међу сарајевским планинама, у граду који је највише дао кад је био спој другости, понајвише се говори о онима што су отишли, а оном ко се врати, на кратко или на дуже, кажу да је и нагласак променио
Понтрезина, Швајцарска
Има сарајевска прича, анегдота, која као многе сарајевске никне на хиперболи а фабула јој је налик театру апсурда. У време Олимпијских игара изашло друштво из града на Јахорину да гледа скијање, надише се ваздуха и измакне бар на дан из града, који зими прекрије густи слој смога па гуши грло а у плућима шкрипи као сепет.
Изашло друштво, удахнуло, а једном међу њима, бледом и танком градском чељадету, кад осети рески јахорински ваздух, припаде мука. Замантало му се, како кажу Сарајлије, чим пратећи грталицу дођоше на врх и изађоше из аутомобила. Приносили му шећера и воде, грудвом снега квасили образе, давали му да отпије млаког чаја и куване ракије. Утом цестом оивиченом потамнелим снегом прође голф дизелаш, остављајући траг густог дима.
Момак рашири руке као да је ушао у борову шуму, онда удахну и истом му би боље, навре му руменило у образе, а он се раздиса и орасположи.
– Ставите га под ауспух, још да се надише – викнуо је неко, па тако и остаде анегдота како планински ваздух градском човеку, навиклом на маглу и смог, шкоди.
О Сарајеву, граду усред планина, и о тој причи бокачовског обрта пребирам у мислима овде, у швајцарској Понтрезини. И ово је град снега, у долини која висином надмашује сарајевску котлину. Одасвуд се виде планине и пропламсаји снега. А ко је из долине, поглед му свуда тражи брда, и у градовима на мору и поред реке.
Планински ваздух и градски смог
У ски-лифту који вози на врх, одакле се виде шиљати глечери, посматрам групу Италијана из Парме. Парма је град усред Паданске равнице, познат по магли опеваној и у песмама.
– То је од фабрика, а мирис који осетиш прилазећи граду, то је од пармског пршута – кажу једни.
– Од пармезана годишњака и двогодишњака, од ферментисаног млека – причају други. Трећи кажу да је то због равнице саме, задимљене и индустријске, пуне механичких уља и мазива, па све што бруји и ради прави маглу која се надвија над градом.
Пармиђани кренули да виде глечере, на њима шарене јакне, сунчане наочаре на челу, сијају им лица намазана кремом. Једном од њих чим изађе из жичаре, мука, хвата се за стомак. На лицу му грашке зноја, котрљавим емилијанским „р” каже да му недостаје ваздуха. Дају му да отпије гутљај швајцарског ликера од алпских трава, какав носе бернардинци, спасилачки пси, у чутурицама око врата. Квасе му лице снежном грудвом, а утом ће неко: – Шкоди му швајцарска планина. Дајте му смога, нека се надише из ауспуха!
Тако је на путу. Чују се анегдоте настале на апсурду и хиперболи, препричавају се за шанком и око логорске ватре. Све су приче исте, само су други градови, планине и долине.
– Мене депресија хвата од исувише зеленила, тако и од ове белине – каже једна Пармиђанка. За стење у подножју са крпама снега каже да су налик научно-фантастичном филму. Један из групе прича као велики планинар и светски путник. Обишао је многе глечере, пео се на планине уз ужад и крампоне, забадао пијук и заставе на врхове. Понео је енергетске плочице, нуди јој, она вели како личе на храну из ратног, војничког следовања, наручује топлу чоколаду у високој чаши са раскошним шлагом и пишкотом.
О глечерима су написане многе приче и стихови, док у градовима који живе у њиховој сенци причају легенде о планинским врховима. О планинарима и експедицијама залуталим у лавинама казује се тихо, крај ватре, уз пуцкетави звук жарача.
– Снимани су на овим глечерима филмови, авантуристички и шпијунски, о Џејмсу Бонду. Луксузни хотели и алпске сауне пуни су љубавних прича, интрига, еротике.
Тако говори он, планинар из групе, а она скинула јакну, спустила је на рамена, открива мајицу са бретелама. Окренула је лице сунцу, образи, нос и усне, намазани балсамским слојем, сијају на алпском сунцу. Кроз посластичарски крем додаје: – Градови се разликују, а глечери, они су сви исти.
Као град из вестерна
Има нечег опијајућег, пловидбеног у вожњи жичаром. Тело, не осећајући тежиште, као да прати ритам таласа а кад се стигне до врха још се путнику благо љуља као кад барка пристане уз обалу. Попут јадранске бродице, љуља и носи ова жичара из Понтрезине, у кантону Граубинден. Чују се у Швајцарској, вишејезичној и богатој, три швајцарска и многи страни језици, а овде и романш. У говору буде преплитаја као свуда где је језика више, па се речи комбинују у нове, својствене овом тлу.
Кроз Понтрезину пролазили су трговачки путеви и сваки је караван оставио траг. Свако доба дана као да има своје језике, свој звук који се слива у један акорд. Изјутра се највише чује италијански, али с одмицањем дана све више романш, који се учи у школама и кроз фолклор брижљиво чува. Јутрос у Алпском музеју кустоскиња прича како јој деца уче тај стари језик. Ђаци говоре како ко жели, учитељица одговара на романшу, најпосле и сами проговоре. Ко није из Понтрезине с гуштом слуша и гледа. Има у кукама слова на фасадама средњовековног провансалског шарма, има нека пуноћа у звуку говора, као навршен врч.
Увече из ресторана, пицерија, супермаркета, излазе сви они други које је живот довео у Швајцарску, а међу њима највише је Португалаца, те се у алпској тишини чују назали са Атлантика. Кад се пењеш узбрдо, осећа се мирис топљеног сира, медитеранских трава и усољеног инћуна на врелом маслиновом уљу. За Португалију онај ко све воли дословно каже: „Медитеран није.” Португалци пак веле: „Медитеран је докле је маслине и вина.”
На клупама код поште конобари и кувари, мештри од кужине, у ноћне сате одмарају руке од рада, усне пију уместо португалског вина швајцарски розе „око јаребице”, отпухују дуванске колутове и – говоре. А све су емигрантске, печалбарске приче увек о повратку. Али овај алпски фадо што се чује чист је и бистар као птичје око, свеж као глечер. У Понтрезини, кад зађе сунце а шкуре се заклопе, споји се први и други део натписа преко два прозорска крила. Буде алпски тихо, поглед на брда и град, као с омота чоколаде.
Митови и истине
Али чује и овде звуке онај ко зна слушати градове. Преко дана главном улицом пролазе планинари, алпинисти, носе гојзерице везане за пертлу преко рамена. У маркетима купују сир, суво димљено месо какво се прави на Балкану, мада мање слано и крто – није, како веле љубитељи мезетлука, прошарано. Гледано с висине, Понтрезина делује као какав напуштен град из вестерна, а мештани се слабо виде. У Швајцарској има посла, а где је послова, има људи, а где је њих, ту је и љубави и љубоморе, свађа и страсти, мада гледајући идиличну слику, не изгледа тако.
– Није рушено – чуо сам опет ону Пармиђанку како ово каже. Она, чини се, говори мало, али увек у алку погађа. И опет ми је дошао у сећање град у босанској котлини, и тамо чим се прохода седа се на санке и стаје на скије. На улицама није тихо ни ујутро ни увече, чује се жива реч, свађа, трач. Гледа се и у Швајцарској у другог, нашло би се коме смета страни назални звук говора. Понтрезину, међутим, због рата није напуштао нико, није га ни било. А међу сарајевским планинама, у граду који је највише дао кад је био спој другости, понајвише се говори о онима што су отишли, а оном ко се врати, на кратко или на дуже, кажу да је и нагласак променио.
– Држи их на окупу новац – кажу за Швајцарску, вишејезичну и верски разнолику, пуну банака и златних полуга. У швајцарском тону нема пламена, а страсти су препокривене љубазношћу. За Швајцарце кажу да пријатеље стичу до двадесет и неке. И још да за све – за роштиљски дим, за пуштену музику – комшији зову инспекторе. У сваком миту има истине, тако у босанском граду у котлини вире другом преко плота, али помажу кад треба. И причају како је сваком ту широко, отворено. Зими је, руку на срце, хладно, али није ледено нити болнички чисто као Швајцарска.
Сви су градови мирни док спавају, гледано с висине. А на висини човек дише планинском свежином. Управо је прошла машина, направили су две нише у које ће скијаши ставити скије за ланглауф. Има знак: пешацима је забрањено и нигде нема ниједног. Из таверне која је сва у дрвету шири се мирис цимета и ваниле. На равнини снега оцртао се сипљиви птичји траг. На снегу све се види.
