Moja slikovita priča
Učiteljica Jelena Dugandžija počela je da slika u četvrtoj deceniji, kada je ostala u životu sama s autističnim detetom
ada nam život pokaže da treba nešto da menjamo, vraćamo se sebi. Svom detinjstvu i onome što nas je činilo srećnim onda kada nismo morali da se dokazujemo, priča Jelena Dugandžija o teškom životnom trenutku u kojem, kao majka autističnog deteta, počinje da slika.
– Kao učiteljica naučila sam da moram pažljivo da merim reči i postupke kako bih svojim primerom pozitivno uticala na učenike. Poslednjih šest godina predajem na srpskom i engleskom jeziku. Odrastajući u porodici gde mi je majka bila školski psiholog, deka i baka učitelji, pradeda i čukundeda sveštenici, učila sam se i potom decu učila najboljim životnim vrednostima. Uvek sam smatrala da je čast biti učitelj – kaže Jelena.
Sa svetom umetnosti prvi put se srela u ateljeu svog dede u u Velikoj Plani u kojem je uronila u knjige o crtanju i slikanju, vajanju, ali nakon završetka fakulteta i master studija u Beogradu, bavila se učiteljskim pozivom. Nije ni sanjala da će život njene poglede izmeniti. Stabilna, planirana i mirna životna linija počela je da „varira”, kako kaže, kada je njena, danas desetogodišnja ćerka dobila dijagnozu autizma u trećoj godini. Otkako pre tri godine umiru Jelenini roditelji koji su joj pomagali da se s tim suoči, a potom i deda umetnik, ostaje sama s detetom. Ipak nije se prepustila tugovanju.
– Počela sam da slikam. Prvo na platnu akrilnim bojama, a kasnije akvarelom. Grabila sam vreme za sebe kada dođem s posla ili kada nismo na terapijama da uzmem četkice. Slikanje me je vodilo u neki drugi svet. Posle prvih nekoliko radova počela sam da dobijam komentare podrške od prijatelja. Vrlo brzo otvorila sam i instagram profil gde sam postavljala slike, uz priče koje stoje iza njih i nastavila da iskazujem ono što mi je na srcu. Više nisam razmišljala šta će ko reći. U svemu tome pronalazila sam sebe ponovo. Kroz umetnost, kroz reči – priča zemunska umetnica.
Posle nekog vremena počela je slike da prodaje, da slika i po narudžbini, stvarajući veće mogućnosti za svoje dete. Ali i da poklanja u humanitarne svrhe. – Pravila sam obeleživače za knjige i čestitke i poklanjala ih kako bih motivisala druge da čitaju. Slikala sam za dečje sobe. Za poslednje dve godine prošla sam i mnogo kurseva – priča naša sagovornica.
Proteklog leta bila je na likovnoj koloniji na Borskom jezeru, što je za nju bilo neverovatno iskustvo. Otišla je s ćerkom, što je samo po sebi bilo izazov s obzirom na njenu dijagnozu i na to da nije bila sigurna kako će prihvatiti promene i novu sredinu.
– Upoznale smo divne ljude i predivno se provele dok smo zajedno slikale u prirodnom ambijentu. Naučila sam mnogo toga od umetnika koji se ceo život bave slikanjem i videla da je lepo biti deo takve zajednice. Nakon toga više sam pažnje posvetila slikanju portreta ćerke Milice, koja takođe crta, boji, pravi predmete od plastelina. Milica je počela da vežba s Barbarom, akademskom slikarkom, koja radi s decom s autizmom – kaže Jelena.
Vremenom je tražila svoj stil.
– Verujem da se menjaju teme koje nas inspirišu, ali ono što je konstantno i za šta sam se opredelila jesu pejzaži i cveće. Priroda me vraća uvek na mesto gde su lepota, mir, spokoj i sloboda. Svaki cvet nosi svoju priču, značenje, emociju. Moje slike su nežnih boja. Zahvalna sam na tome što mnogi žele da takvim slikama prirode ulepšaju stan ili kuću. Tako se ne unose samo slike u prostor, već i energija, osećaj, uspomene koje nosimo u sebi. Moja želja je da ljudima pružim taj osećaj mira i ljubavi, podrške i slobode. Da podstaknem svojom pričom i druge da pronađu ono što im tinja u srcu i čeka da se razgori i bukne u plamen – kaže.
Cilj joj je da zajedno s ćerkom ima izložbu. Želi da s njom kreira život po svojoj meri, uživajući u trenucima koji su im dati i da na njima budu zahvalne. Ali i da nastavi da ovo znanje i snagu prenosi na druge.
