Моја сликовита прича
Учитељица Јелена Дуганџија почела је да слика у четвртој деценији, када је остала у животу сама с аутистичним дететом
ада нам живот покаже да треба нешто да мењамо, враћамо се себи. Свом детињству и ономе што нас је чинило срећним онда када нисмо морали да се доказујемо, прича Јелена Дуганџија о тешком животном тренутку у којем, као мајка аутистичног детета, почиње да слика.
– Као учитељица научила сам да морам пажљиво да мерим речи и поступке како бих својим примером позитивно утицала на ученике. Последњих шест година предајем на српском и енглеском језику. Одрастајући у породици где ми је мајка била школски психолог, дека и бака учитељи, прадеда и чукундеда свештеници, учила сам се и потом децу учила најбољим животним вредностима. Увек сам сматрала да је част бити учитељ – каже Јелена.
Са светом уметности први пут се срела у атељеу свог деде у у Великој Плани у којем је уронила у књиге о цртању и сликању, вајању, али након завршетка факултета и мастер студија у Београду, бавила се учитељским позивом. Није ни сањала да ће живот њене погледе изменити. Стабилна, планирана и мирна животна линија почела је да „варира”, како каже, када је њена, данас десетогодишња ћерка добила дијагнозу аутизма у трећој години. Откако пре три године умиру Јеленини родитељи који су јој помагали да се с тим суочи, а потом и деда уметник, остаје сама с дететом. Ипак није се препустила туговању.
– Почела сам да сликам. Прво на платну акрилним бојама, а касније акварелом. Грабила сам време за себе када дођем с посла или када нисмо на терапијама да узмем четкице. Сликање ме је водило у неки други свет. После првих неколико радова почела сам да добијам коментаре подршке од пријатеља. Врло брзо отворила сам и инстаграм профил где сам постављала слике, уз приче које стоје иза њих и наставила да исказујем оно што ми је на срцу. Више нисам размишљала шта ће ко рећи. У свему томе проналазила сам себе поново. Кроз уметност, кроз речи – прича земунска уметница.
После неког времена почела је слике да продаје, да слика и по наруџбини, стварајући веће могућности за своје дете. Али и да поклања у хуманитарне сврхе. – Правила сам обележиваче за књиге и честитке и поклањала их како бих мотивисала друге да читају. Сликала сам за дечје собе. За последње две године прошла сам и много курсева – прича наша саговорница.
Протеклог лета била је на ликовној колонији на Борском језеру, што је за њу било невероватно искуство. Отишла је с ћерком, што је само по себи било изазов с обзиром на њену дијагнозу и на то да није била сигурна како ће прихватити промене и нову средину.
– Упознале смо дивне људе и предивно се провеле док смо заједно сликале у природном амбијенту. Научила сам много тога од уметника који се цео живот баве сликањем и видела да је лепо бити део такве заједнице. Након тога више сам пажње посветила сликању портрета ћерке Милице, која такође црта, боји, прави предмете од пластелина. Милица је почела да вежба с Барбаром, академском сликарком, која ради с децом с аутизмом – каже Јелена.
Временом је тражила свој стил.
– Верујем да се мењају теме које нас инспиришу, али оно што је константно и за шта сам се определила јесу пејзажи и цвеће. Природа ме враћа увек на место где су лепота, мир, спокој и слобода. Сваки цвет носи своју причу, значење, емоцију. Моје слике су нежних боја. Захвална сам на томе што многи желе да таквим сликама природе улепшају стан или кућу. Тако се не уносе само слике у простор, већ и енергија, осећај, успомене које носимо у себи. Моја жеља је да људима пружим тај осећај мира и љубави, подршке и слободе. Да подстакнем својом причом и друге да пронађу оно што им тиња у срцу и чека да се разгори и букне у пламен – каже.
Циљ јој је да заједно с ћерком има изложбу. Жели да с њом креира живот по својој мери, уживајући у тренуцима који су им дати и да на њима буду захвалне. Али и да настави да ово знање и снагу преноси на друге.
