Ulicama Starog grada

Koliko često prolazimo Pariskom, Karađorđevom ili Ulicom cara Dušana razmišljajući o tome kako koračamo nekim od najstarijih ulica u Beogradu? Da li bismo danas znali gde se nekada nalazio Bit pazar, Žablji sokak ili Latinska čaršija? Kako su ove i još nekolicina drugih ulica nestale? Gde je bila kafana „Beli”, a gde „Crni orao”? „Ulicama se hoda pažljivije kada se o njima nešto zna”, piše istoričar Vladimir Dulović u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Ulice Starog grada – topografija, urbanizam, odonimija” (Komshe, 2024). Knjiga će biti predstavljena 24. decembra u 19 časova u Narodnoj biblioteci Srbije.

U ovoj detaljnoj studiji autor je napravio sintezu već postojećih ali, kako kaže, rasutih i nepovezanih saznanja, prikazujući burnu sliku urbanističke prošlosti jezgra Beograda nekoliko vekova unazad. Knjiga obiluje i novim naučnim otkrićima koja su rezultat višegodišnjeg istraživanja, a posebnu vrednost joj daju 493 fotografije (od kojih se neke objavljuju prvi put), kao i 115 karti koje je za ovo izdanje izradio naš istaknuti kartograf Aleksandar Stanojlović. Stari grad iz „ulične” perspektive namenjen je široj čitalačkoj publici, a svakako je poslastica za ljubitelje istorije, kao i za one koji je akademski izučavaju.

O vezama prošlosti i sadašnjosti, ali i o svesti koju kao stanovnici ovog grada imamo prema vrednostima određenog vremena priča nam autor knjige Vladimir Dulović.

Ulice su osnova ove knjige, kako i sam naslov sugeriše. Zašto su beogradske ulice, naročito one na Starom gradu, inspirativne za izučavanje i istraživanje?

Beograd ima vanredno zanimljivu istoriju, a to, nažalost, podrazumeva puno nasilja i razaranja gde su kidane veze sa prošlim. Jedna od retkih stvari koja ovde ima vekovno trajanje jesu položaji i pravci nekih ulica, koji predstavljaju tanku vezu sa dalekom prošlošću grada. Zamislite samo koliko je, čak i danas, teško promeniti pravac prostiranja neke ulice. Dalje, na ulicama se ispisivala istorija Srbije u poslednja dva veka, na njima se demonstriralo, pravile su se barikade, vodile borbe. Jednako važno, izgled bilo koje ulice centra grada sa mešavinom građevina iz 19. veka, međuratnog perioda i perioda socijalizma govori nam o ukusima, željama, potrebama i mogućnostima njegovih stanovnika, ali i cele države. Kada sve ovo uzmemo u obzir, biće da će gradovi, posebno oni dugovečni, tek imati svašta da nam kažu.

Pišete da je žiteljima Beograda potrebno da se stalno podsećaju i da uče o prošlosti i razvitku Beograda. Koliko smo upoznati sa istorijom sopstvenog grada?

Ako uopšte postoji, poznavanje istorije kod laika najčešće je u vezi sa nekoliko dalekih ili sjajnih epizoda, sa ratovima i stradanjima (što je naš specifikum), a skoro nikada za lokalnu istoriju. Beograđani, uopšte uzev, znaju vrlo malo o svom gradu, pre svega zato što im se njegova istorija predstavlja kao nešto uzgredno. Zaboravljamo da se istorija nije pisala samo na Ceru ili Kolubari, već i u ministarstvima, salonima uglednih građana, u kafanama.

U kojoj meri je viševekovni diskontinuitet na ovim prostorima usled osvajanja, uticaja različitih kultura i neizbežnih ratnih razaranja otežao pisanje ovakve „ulične” istorije Beograda?

Kada sam se prihvatio pisanja, shvatio sam da će jedan od prevashodnih zadataka knjige biti da poveže različite epohe. Naime, u stručnoj literaturi prošlo je relativno nezapaženo da velika habzburška barokna obnova Beograda s početka 18. stoleća nije bila sveobuhvatna, te da je dobar deo starih sokaka iz prethodnih vekova nastavio da postoji i nakon nje. Na početku rada sam i ja smatrao da je reč o tek nekoliko ulica, ali me je istraživanje navelo na zaključak da je njihov broj ipak veći, tj. da nekolicina današnjih ulica ima znatno dublje korene nego što se dosad pretpostavljalo.

Pisanje ste započeli pre par decenija, „u vreme flopi-diskova”. Tada je ideja bila da priču usmerite na odonimiju, to jest na imena ulica. Međutim, to je bio samo početak mnogo kompleksnijeg istraživanja...

Tako je, to je bila tema i mog diplomskog rada daleke 2005. godine: kako se iz imena ulica mogu iščitati vladajuće ideologije, to jest kako su društveno-političke prilike uticale na taj segment postojanja grada. Zaključak je bio jasan. Već od prvog pokušaja zvaničnog imenovanja beogradskih sokaka 1848/49. usvojeno je načelo da oni prvenstvo treba da imaju imena zaslužnih ličnosti, docnije i istorijskih mesta i događaja. Samo što su se u tom prvom pokušaju ulice nazivale po ličnostima iz Prvog srpskog ustanka koje su u njima živele, a kasnije su predlagana imena koja nisu bila ni u kakvoj vezi sa mestima na koja su smeštana. Jednom usvojen, takav model morao je dovesti do toga da smena dinastija, režima ili ideologija podrazumeva i promenu imena brojnih ulica, koja su s pravom viđena kao simboli.

Od ulica koje su najviše menjale nazive, koje se izdvajaju?

Prosečna ulica opštine Stari grad promenila je ime dva ili tri puta, ali ih ima koje su promenile i šest ili sedam (kao što je to bio slučaj sa Svetogorskom), a tek ih je nekoliko koje nisu promenile ime od prvog uspelog imenovanja ulica iz 1872 – Zeleni venac, Ulica kneza Mihaila ili Dositejeva – što ne znači da nisu imale još neko, spontano nastalo ime pre toga.

Šta nam današnje promene naziva ulica govore o trenutku u kom živimo?

Govore nam o nepoznavanju istorije i o ponašanju ljudi na vlasti kao da istorija počinje od njih. Tako su, na primer, iz beogradske odonimije pre nekoliko godina nestale Zadarska (tako imenovana još 1872) i Ohridska ulica (od 1896) s imenima mesta od izuzetnog značaja za srpski narod. Ustupile su mesto dvojici pisaca (Dobrici Ćosiću i Brani Crnčeviću) za koje je pitanje koliko bi tim činom bili srećni. Govore nam i o nesistematičnosti, o nedostatku plana: ulice se imenuju ad hoc, često po nečijem hiru ili trenutnoj oceni značaja. Takođe, činjenica da se novi nazivi stalno „uguravaju” u centar grada, kao i da se ulice dele da bi se smestila nova imena. Na primer, Ulica Tadeuša Košćuška, čija je polovina postala Pjarona de Mondezira, ili 27. marta, čijoj je polovini vraćeno ime Kraljice Marije govori nam da Beograd, iako je na papiru metropola, ima tek ograničen broj ulica koje izgledaju dovoljno dobro da mogu da se okite imenom zaslužnih pojedinaca ili događaja. Kako ulicu u delu grada koji nema kanalizaciju prozvati po nekome ko je završio Sorbonu i nosio frak?

Da li bi i u kom slučaju vraćanje starih naziva ulicama imalo smisla?

Ranije sam se nosio mišlju da bi neprestano ideološko nadgornjavanje i ocenjivanje značaja neke ličnosti za ime ulice moglo biti sprečeno time što bi se ulicama vratila njihova organska imena. Na primer, Dečanska, ulica u kojoj stanujem, od svih imena koje je nosila samo je ono prvobitno – Dva jablana – bilo zaista „organski” u vezi s njom, odražavalo je neku njenu posebnost. Njegovim vraćanjem naučili bismo nešto i o prošlosti mesta na kojem živimo, a ne samo o nacionalnoj istoriji, koju bi mogla da „podučava” neka ulica koja nije iznedrila spontano nastalo ime. Imena kao što su Dečanska, Kardeljeva ili Moše Pijade mogla su biti dodeljena bilo kojoj ulici u okolini. No danas sam svestan da bi se time nastavio naizgled večiti niz preimenovanja, pa sam mišljenja da postojeće ime, ako ne smeta ni struci ni ljudima koji žive u njoj, ne treba menjati. Dopadalo se meni to ili ne, za većinu ljudi imena ulica su samo praktična stvar i takva ostaju dok neko naredno preimenovanje ne gurne njenim stanovnicima prst u oko.

Podsećate na reči pesnika Ovidija: „Nije manja zasluga čuvati stečeno nego sticati ga.” Možemo li kao društvo ponovo da vratimo ove reči u naš sistem vrednosti?

Ako želimo da nas vide kao ozbiljno društvo i narod, a ne kao tikvu bez korena, onda bi bilo krajnje vreme da posvetimo veću pažnju stvarima koje su nam ostavili preci.