Улицама Старог града

Колико често пролазимо Париском, Карађорђевом или Улицом цара Душана размишљајући о томе како корачамо неким од најстаријих улица у Београду? Да ли бисмо данас знали где се некада налазио Бит пазар, Жабљи сокак или Латинска чаршија? Како су ове и још неколицина других улица нестале? Где је била кафана „Бели”, а где „Црни орао”? „Улицама се хода пажљивије када се о њима нешто зна”, пише историчар Владимир Дуловић у својој недавно објављеној књизи „Улице Старог града – топографија, урбанизам, одонимија” (Komshe, 2024). Књига ће бити представљена 24. децембра у 19 часова у Народној библиотеци Србије.

У овој детаљној студији аутор је направио синтезу већ постојећих али, како каже, расутих и неповезаних сазнања, приказујући бурну слику урбанистичке прошлости језгра Београда неколико векова уназад. Књига обилује и новим научним открићима која су резултат вишегодишњег истраживања, а посебну вредност јој дају 493 фотографије (од којих се неке објављују први пут), као и 115 карти које је за ово издање израдио наш истакнути картограф Александар Станојловић. Стари град из „уличне” перспективе намењен је широј читалачкој публици, а свакако је посластица за љубитеље историје, као и за оне који је академски изучавају.

О везама прошлости и садашњости, али и о свести коју као становници овог града имамо према вредностима одређеног времена прича нам аутор књиге Владимир Дуловић.

Улице су основа ове књиге, како и сам наслов сугерише. Зашто су београдске улице, нарочито оне на Старом граду, инспиративне за изучавање и истраживање?

Београд има ванредно занимљиву историју, а то, нажалост, подразумева пуно насиља и разарања где су кидане везе са прошлим. Једна од ретких ствари која овде има вековно трајање јесу положаји и правци неких улица, који представљају танку везу са далеком прошлошћу града. Замислите само колико је, чак и данас, тешко променити правац простирања неке улице. Даље, на улицама се исписивала историја Србије у последња два века, на њима се демонстрирало, правиле су се барикаде, водиле борбе. Једнако важно, изглед било које улице центра града са мешавином грађевина из 19. века, међуратног периода и периода социјализма говори нам о укусима, жељама, потребама и могућностима његових становника, али и целе државе. Када све ово узмемо у обзир, биће да ће градови, посебно они дуговечни, тек имати свашта да нам кажу.

Пишете да је житељима Београда потребно да се стално подсећају и да уче о прошлости и развитку Београда. Колико смо упознати са историјом сопственог града?

Ако уопште постоји, познавање историје код лаика најчешће је у вези са неколико далеких или сјајних епизода, са ратовима и страдањима (што је наш спецификум), а скоро никада за локалну историју. Београђани, уопште узев, знају врло мало о свом граду, пре свега зато што им се његова историја представља као нешто узгредно. Заборављамо да се историја није писала само на Церу или Колубари, већ и у министарствима, салонима угледних грађана, у кафанама.

У којој мери је вишевековни дисконтинуитет на овим просторима услед освајања, утицаја различитих култура и неизбежних ратних разарања отежао писање овакве „уличне” историје Београда?

Када сам се прихватио писања, схватио сам да ће један од превасходних задатака књиге бити да повеже различите епохе. Наиме, у стручној литератури прошло је релативно незапажено да велика хабзбуршка барокна обнова Београда с почетка 18. столећа није била свеобухватна, те да је добар део старих сокака из претходних векова наставио да постоји и након ње. На почетку рада сам и ја сматрао да је реч о тек неколико улица, али ме је истраживање навело на закључак да је њихов број ипак већи, тј. да неколицина данашњих улица има знатно дубље корене него што се досад претпостављало.

Писање сте започели пре пар деценија, „у време флопи-дискова”. Тада је идеја била да причу усмерите на одонимију, то јест на имена улица. Међутим, то је био само почетак много комплекснијег истраживања...

Тако је, то је била тема и мог дипломског рада далеке 2005. године: како се из имена улица могу ишчитати владајуће идеологије, то јест како су друштвено-политичке прилике утицале на тај сегмент постојања града. Закључак је био јасан. Већ од првог покушаја званичног именовања београдских сокака 1848/49. усвојено је начело да они првенство треба да имају имена заслужних личности, доцније и историјских места и догађаја. Само што су се у том првом покушају улице називале по личностима из Првог српског устанка које су у њима живеле, а касније су предлагана имена која нису била ни у каквој вези са местима на која су смештана. Једном усвојен, такав модел морао је довести до тога да смена династија, режима или идеологија подразумева и промену имена бројних улица, која су с правом виђена као симболи.

Од улица које су највише мењале називе, које се издвајају?

Просечна улица општине Стари град променила је име два или три пута, али их има које су промениле и шест или седам (као што је то био случај са Светогорском), а тек их је неколико које нису промениле име од првог успелог именовања улица из 1872 – Зелени венац, Улица кнеза Михаила или Доситејева – што не значи да нису имале још неко, спонтано настало име пре тога.

Шта нам данашње промене назива улица говоре о тренутку у ком живимо?

Говоре нам о непознавању историје и о понашању људи на власти као да историја почиње од њих. Тако су, на пример, из београдске одонимије пре неколико година нестале Задарска (тако именована још 1872) и Охридска улица (од 1896) с именима места од изузетног значаја за српски народ. Уступиле су место двојици писаца (Добрици Ћосићу и Брани Црнчевићу) за које је питање колико би тим чином били срећни. Говоре нам и о несистематичности, о недостатку плана: улице се именују ad hoc, често по нечијем хиру или тренутној оцени значаја. Такође, чињеница да се нови називи стално „угуравају” у центар града, као и да се улице деле да би се сместила нова имена. На пример, Улица Тадеуша Кошћушка, чија је половина постала Пјарона де Мондезира, или 27. марта, чијој је половини враћено име Краљице Марије говори нам да Београд, иако је на папиру метропола, има тек ограничен број улица које изгледају довољно добро да могу да се оките именом заслужних појединаца или догађаја. Како улицу у делу града који нема канализацију прозвати по некоме ко је завршио Сорбону и носио фрак?

Да ли би и у ком случају враћање старих назива улицама имало смисла?

Раније сам се носио мишљу да би непрестано идеолошко надгорњавање и оцењивање значаја неке личности за име улице могло бити спречено тиме што би се улицама вратила њихова органска имена. На пример, Дечанска, улица у којој станујем, од свих имена које је носила само је оно првобитно – Два јаблана – било заиста „органски” у вези с њом, одражавало је неку њену посебност. Његовим враћањем научили бисмо нешто и о прошлости места на којем живимо, а не само о националној историји, коју би могла да „подучава” нека улица која није изнедрила спонтано настало име. Имена као што су Дечанска, Кардељева или Моше Пијаде могла су бити додељена било којој улици у околини. Но данас сам свестан да би се тиме наставио наизглед вечити низ преименовања, па сам мишљења да постојеће име, ако не смета ни струци ни људима који живе у њој, не треба мењати. Допадало се мени то или не, за већину људи имена улица су само практична ствар и таква остају док неко наредно преименовање не гурне њеним становницима прст у око.

Подсећате на речи песника Овидија: „Није мања заслуга чувати стечено него стицати га.” Можемо ли као друштво поново да вратимо ове речи у наш систем вредности?

Ако желимо да нас виде као озбиљно друштво и народ, а не као тикву без корена, онда би било крајње време да посветимо већу пажњу стварима које су нам оставили преци.