Otkriven likijski sarkofag

Dok su mnogi s radošću iščekivali kod nas najrasprostranjeniju slavu Sveti Nikola, u istoimenom sedištu nekadašnje episkopije Nikole Mirskog na tlu današnje Turske, poštovaoce sveca obradovali su na poseban način. U pravoslavnoj crkvi Sveti Nikola u turskom gradu Demre, srednjevekovnoj bazilici na mestu stare u kojoj je u četvrtom veku Nikola Mirski bio episkop dve decenije, slava Sveti Nikola obeležena je 6. decembra, po Gregorijanskom kalendaru, otkrivanjem upravo pronađenog srednjevekovnog kamenog sarkofaga.

Liturgiji i neočekivanom događaju prisustvovao je mitropolit Mirski Hrizostom. Otkrivanje sarkofaga ispod poda kapele, uz brojne tv ekipe, nenadano su propratili i srpski i bugarski novinari, jer smo upravo u tom svečanom trenutku ušli u crkvu sledeći mapu rute „Putevima Svetog Nikole” u organizaciji Centra za kulturu i turizma Turske. „Ništa nije slučajno”, neko je prokomentarisao.

„Reč je o tipičnom sarkofagu kao kamenoj grobnici za bogate i važne ljude na tlu drevne maloazijske države Likije, kasnije rimske provincije, kakav su za sahranjivanje koristili i u periodu Vizantijskog carstva. Pretpostavlja se da je reč o ranosrednjevekovnom spomeniku. Istraživanje je trajalo šest meseci i zasad smo otkrili krov sarkofaga na kom nema nikakvih oznaka, one su obično pri temeljima. Za oko mesec dana, trebalo bi da znamo kome pripada i zašto je ukopan ispod manje važnog dela crkve. Ako ne budemo mogli pomoću napisa, drugim tehničkim metodama saznaćemo doba i namenu likijskog sarkofaga koji može da bude star koliko i najstarija crkva  koja je na ovom mestu prethodila sadašnjoj iz 11. veka”, rekla je za „Magazin” vođa Istraživačkog tima Ebru Fatme Findik, u ime Ministarstva kulture Turske, dozvolivši mi da uskočim u grobnicu u kojoj ona bez prestanka četkicom čisti krov sarkofaga u želji za daljim otkrićem.

Inače, umesto male crkve iz četvrtog veka, u petom je u čast poštovanog episkopa Likije iz grada Mire kom je pripadala i teritorija sadašnjeg Demrea, podignuta ova veća bazilika koja je više puta uništavana. Ruski car Nikolaj obnovio je sadašnje zdanje iz 11. veka 1867. godine, iako radovi na obnovi neprekidno i dalje traju.  Velikoj liturgiji, koja se održavala na staroslovenskom, grčkom i ruskom jeziku, prisustvovali su vernici iz mnogih pravoslavnih zemalja, ali i muslimani koji su prihvatili hrišćansku religiju.  Mnoštvo ruskih žena sa maramama na glavi dodirivalo je dno sarkofaga u koji su, veruje se danas, mošti Svetog Nikole vraćene iz Barija gde su odnete u odbrani hrišćanstva od nadiranja seldžuka. „Pomislite želju pre nego što zavučete ruku ispod stakla koje štiti grob čudotvorca”, rekle su nam.

Sreli smo i  Jelenu Kovač iz Bjeljine koja je iz istog razloga ovde došla. „Ako ne verujete u čuda, u bezizlaznoj situaciji teško ćete pomoći i sebi i drugima”, kaže deleći sa prisutnima oduševljenje starim freskama sveca i božje porodice, mozaicima i jednim sarkofagom na čijem su oštećenom poklopcu u kamenu izrezbarene figure ribe. Jer, zbog toga što je kao nekim čudom spasavao nasukane i i izgubljene brodove, kako kaže predanje, ovaj svetac se smatra i zaštitnikom moreplovaca, a u grčkom folkloru prikazuje kao „gospodar mora”.

Deda Mraz na slavi

„Veruje se da je mit o Deda Mrazu nastao ovde iz priče o Nikoli Mirskom kao čudotvornom darodavcu i zaštitniku porodice. Tri siromašne sestre nisu imale miraza da se udaju. Sveti Nikola ubacio je kroz prozor noću zlatnike za najstariju, ali ih je ona dala najmlađoj sestri. Ubacio ih je ponovo kroz prozor i ona je tada udala onu srednju. Prozore je onda zatvorila, ali se svetac dovio i kroz dimnjak kuće ubacio novac i spremu za nesebičnu devojku. Od tada se veruje da on u liku Deda Mraza kroz odžak spušta poklone pod jelku”, ispričao nam je vodič Emre Čagdaš Bakir komentarišući vernika koji je u crkvu ušao obučen kao Deda Mraz.

Šireći hrišćanstvo i podižući crkve, Sveti Nikola bio je uvažavan  u carskoj Rusiji, Francuskoj, Belgiji, Holandiji. Italiji i Grčkoj i kao takav postaje episkop u drevnom gradu koji je kao važno sedište Likije postojao od četvrtog veka pre do petog veka naše ere. Zakoračivši dalje putevima sveca, odlazeći iz Demrea obišli smo na dva kilometra udaljene likijske porodične grobnice-hramove u kamenim stenama, kakve posle zatičemo i iznad Fetija (u koje, građene kao „kuće mrtvih”, ne može da se uđe) i veliki antički amfiteatar – ostatke grada Mire u kom je bio grob sveca kad je preminuo 343. godine. U muzeju u Antaliji, kao delu likijske oblasti, čuvaju se neke kosti, relikvije i ikone za koje se veruje da su mu pripadale. Teatar rimskog grada iz 2. veka bio je i prostor gladijatorskih borbi koje su, baš kao i predstave sa divljim životinjama, kako kaže naš vodič, „uvedene da ne bi bilo vremena za razmišljanje o potezima vlasti”. Dok smo se peli stepenicama u ovo doba godine praznog amfiteatra, uprkos kiši, na vrhu se stvorila bela mačka i zasela kao da ga štiti...

Nedaleko odatle, nastavljajući mediteranskom obalom, stigli smo do Patare, najvažnijeg grada stare Likije, na čijem tlu je u selu Gedemiš rođen Nikola Mirski oko 270. godine. Kažu da je već kao dete pokazivao sklonost ka religiji. Potičući iz obrazovane porodice, sam je u Patari stekao velika znanja. Po predanju, najpre se zamonašio u tišini, a onda odlučio da krene u svet i širi veru u ljudske vrednosti. U Pataru ulazimo kroz sačuvanu i obnovljenu trijumfalnu kapiju iz 2. veka. Očuvani i od mirskog veći amfiteatar, grada u procvatu i u trećem veku, u kom smo na vrhu stepeništa čuli šta šapuću oni na dnu, govori o značaju prestonice čija su najlepša dela ostala pod dunama peska Mediterana. Obnovljeno je nedavno zdanje parlamenta likijske federacije drevnih država. Baron de Monteskje je opisuje kao „najbolji primer republike sa najsavršenijom formom vlade u istoriji”. Ovaj parlament smatra se pretečom američkog senata. Pod antičkim lukovima, srećemo turiste iz Malezije i Indije.

Posle velike istorijske priče, prijao nam je ručak u Bejmeleku ili ribarskom Anđeoskom zalivu. Oklop krabe na daščanoj pločici razbijali smo malim metalnim čekićem.

Svež brancin zaštini je znak „zaliva ljuljaški nad morem”, kako ga još zovu. Na putu do Fetija, s kraja na kraj likijske, južne Anadolije, kroz provincije Antalija i Mugla, mnogi, poput nas, prenoće u mondenskom i ronilačkom Kašu. U mirnom gradiću, u tradicionalnom restoranu, specijalitet kebab sa prilozima košta oko pet evra. Slična je cena i velike čaše likijskog vina iz obližnje vinarije, a koje se na turskom primorju smatra najboljim. Kad uveče najzad stignete u neko konačište, shvatite da spa centri, ipak, kraće rade u ovo doba godine.

Novinari na turskom ostrvu Sveti Nikola

Istorija koja na Mediteranu „vreba” na svakom koraku, dok smo sledili put sveca ka ostrvu koje je, pošto ga je posetio, dobilo njegovo ime, navela nas je i da zaustavimo vozača kada smo prolazili kroz selo u kom su sve kuće prazne i oronule. „Kajakoj ili Grad duhova, kako ga zovu, bilo je mesto sa sedam hiljada grčkih stanovnika. Zbog loših odnosa posle Prvog svetskog rata i odluke o razmeni grčko-turskog stanovništva iz 1923. oni su preseljeni u solunsku regiju. Imali su mogućnosti da prodaju kuće, ali se tursko stanovništvo zbog problema sa dovodom vode i kamenih spoljnih toaleta, nije odazvalo, niti ikada ovde naselilo. U međuvremenu, prozori, vrata i krovovi poslužili su nekima u okolini za izgradnju kuća. Povratnica Eleni iz susednog sela dolazi ovde da turistima pravi palačinke sa začinskim biljem na saksi ili velikoj plotni. Idu uz ajran ili turski jogurt. Grke su oduvek u Anadoliji zvali Rum, ne prihvatajući ih kao svoje, priča. Danas je drugačije, dodaje dok pravi potom narukvice koje je novinarkama poklonila za dobru sreću na daljem putu stopama sveca. I zaista, ubrzo se spuštamo na sunčanu Plažu brodova ili Gemiler. Brodićem za oko pet minuta stižemo na ostrvo Sveti Nikola, koje liči na istoimeno ostrvce preko puta Budve. Ime je dobilo, priča Emre dok nam pruža ruku da se veremo kamenom uzbrdicom, po tome što ga je svetac posetio na svom hrišćanskom putu ka Jerusalemu ili obratno, iz ove zemlje ka Konstantinopolisu. „Ima i dilema da li se radi o Svetom Nikoli Sionskom iz 6. veka, koji se zalagao za iste vrednosti, ali istoričari na osnovu ostataka više hramova na ostrvu, ocenjuju da je reč o Nikoli Mirskom”, kaže vodič.

Na ostrvu za koje je ulaznica tri evra, a prevoz brodom besplatan, nas dočekuje Redžep Jalčan, nekadašnji pomorac koji brine o maslinama i ostacima hramova, potvrđujući da kameni ostaci koridora koji je povezivao više crkvišta svedoči o tome da je ostrvo, puno i pećina, bilo sigurno mesto za vesnike hrišćanstva. Crkva Sveti Nikola verovatno je bila sagrađena u petom ili šestom veku, kao i ostale građevine od kojih su poslednje podignute u osmom veku. Tu su i ostaci cisterne koja je sakupljala vodu od padavina za ostrvo. Iz tog perioda ostale su i neke freske, slikane nakon 8. veka i vremena zabrane ikonopisma u crkvama”, rekao je dok smo se probijali kroz nekadašnji kameni koridor. Na vrhu ostrvca gde je urušena glavna crkva koja čeka obnovu, poseban pogled se širi preko zaliva, praćen snopom neobično jakog sunčevog svetla preko mora do kopna. Ispod peska u dvorištu crkve naziru se mozaici koji su njime prekriveni zbog zaštite od vetra, kiše i sunca, priča Redžep. Otkriva da se u početku plašio kako će izdržati da živi sam na ostrvu, da bi ubrzo shvatio koliko je zbog toga srećan: „Ovde nikada nisam sam, dolaze  vernici, turisti, istraživači, pa i kupači. Kada krenem u branje maslina pomislim: ako su monasi vekovima mogli da izdrže, da se hrane i preživljavaju na ostrvu, onda mogu i ja koji imam svu pomoć države i dobrih ljudi. Živim u kamenoj kući u kojoj je i leti i zimi prijatno”, kaže obećavajući da može uvek da nađe neki apartman na obali preko puta za one koji bi, posle kilometraže pređene na putevima popularnog sveca, a koja je skoro jednaka vazdušnoj udaljenosti od Antalije do Beograda, da se okupaju u nestvarno prozirnom tirkiznom moru.

Dečji svetac

Sveti Nikola praznuje se i kao dečji praznik u katoličkim zemljama Evrope. Na taj dan deca dobijaju poklone ukoliko su bila poslušna. Zaštinik je i Amsterdama, grada na vodi, kao i mnogi drugih luka, posebno u Grčkoj i Italiji.