Откривен ликијски саркофаг

Док су многи с радошћу ишчекивали код нас најраспрострањенију славу Свети Никола, у истоименом седишту некадашње епископије Николе Мирског на тлу данашње Турске, поштоваоце свеца обрадовали су на посебан начин. У православној цркви Свети Никола у турском граду Демре, средњевековној базилици на месту старе у којој је у четвртом веку Никола Мирски био епископ две деценије, слава Свети Никола обележена је 6. децембра, по Грегоријанском календару, откривањем управо пронађеног средњевековног каменог саркофага.

Литургији и неочекиваном догађају присуствовао је митрополит Мирски Хризостом. Откривање саркофага испод пода капеле, уз бројне тв екипе, ненадано су пропратили и српски и бугарски новинари, јер смо управо у том свечаном тренутку ушли у цркву следећи мапу руте „Путевима Светог Николе” у организацији Центра за културу и туризма Турске. „Ништа није случајно”, неко је прокоментарисао.

„Реч је о типичном саркофагу као каменој гробници за богате и важне људе на тлу древне малоазијске државе Ликије, касније римске провинције, какав су за сахрањивање користили и у периоду Византијског царства. Претпоставља се да је реч о раносредњевековном споменику. Истраживање је трајало шест месеци и засад смо открили кров саркофага на ком нема никаквих ознака, оне су обично при темељима. За око месец дана, требало би да знамо коме припада и зашто је укопан испод мање важног дела цркве. Ако не будемо могли помоћу написа, другим техничким методама сазнаћемо доба и намену ликијског саркофага који може да буде стар колико и најстарија црква  која је на овом месту претходила садашњој из 11. века”, рекла је за „Магазин” вођа Истраживачког тима Ебру Фатме Финдик, у име Министарства културе Турске, дозволивши ми да ускочим у гробницу у којој она без престанка четкицом чисти кров саркофага у жељи за даљим открићем.

Иначе, уместо мале цркве из четвртог века, у петом је у част поштованог епископа Ликије из града Мире ком је припадала и територија садашњег Демреа, подигнута ова већа базилика која је више пута уништавана. Руски цар Николај обновио је садашње здање из 11. века 1867. године, иако радови на обнови непрекидно и даље трају.  Великој литургији, која се одржавала на старословенском, грчком и руском језику, присуствовали су верници из многих православних земаља, али и муслимани који су прихватили хришћанску религију.  Мноштво руских жена са марамама на глави додиривало је дно саркофага у који су, верује се данас, мошти Светог Николе враћене из Барија где су однете у одбрани хришћанства од надирања селџука. „Помислите жељу пре него што завучете руку испод стакла које штити гроб чудотворца”, рекле су нам.

Срели смо и  Јелену Ковач из Бјељине која је из истог разлога овде дошла. „Ако не верујете у чуда, у безизлазној ситуацији тешко ћете помоћи и себи и другима”, каже делећи са присутнима одушевљење старим фрескама свеца и божје породице, мозаицима и једним саркофагом на чијем су оштећеном поклопцу у камену изрезбарене фигуре рибе. Јер, због тога што је као неким чудом спасавао насукане и и изгубљене бродове, како каже предање, овај светац се сматра и заштитником морепловаца, а у грчком фолклору приказује као „господар мора”.

Деда Мраз на слави

„Верује се да је мит о Деда Мразу настао овде из приче о Николи Мирском као чудотворном дародавцу и заштитнику породице. Три сиромашне сестре нису имале мираза да се удају. Свети Никола убацио је кроз прозор ноћу златнике за најстарију, али их је она дала најмлађој сестри. Убацио их је поново кроз прозор и она је тада удала ону средњу. Прозоре је онда затворила, али се светац довио и кроз димњак куће убацио новац и спрему за несебичну девојку. Од тада се верује да он у лику Деда Мраза кроз оџак спушта поклоне под јелку”, испричао нам је водич Емре Чагдаш Бакир коментаришући верника који је у цркву ушао обучен као Деда Мраз.

Ширећи хришћанство и подижући цркве, Свети Никола био је уважаван  у царској Русији, Француској, Белгији, Холандији. Италији и Грчкој и као такав постаје епископ у древном граду који је као важно седиште Ликије постојао од четвртог века пре до петог века наше ере. Закорачивши даље путевима свеца, одлазећи из Демреа обишли смо на два километра удаљене ликијске породичне гробнице-храмове у каменим стенама, какве после затичемо и изнад Фетија (у које, грађене као „куће мртвих”, не може да се уђе) и велики антички амфитеатар – остатке града Мире у ком је био гроб свеца кад је преминуо 343. године. У музеју у Анталији, као делу ликијске области, чувају се неке кости, реликвије и иконе за које се верује да су му припадале. Театар римског града из 2. века био је и простор гладијаторских борби које су, баш као и представе са дивљим животињама, како каже наш водич, „уведене да не би било времена за размишљање о потезима власти”. Док смо се пели степеницама у ово доба године празног амфитеатра, упркос киши, на врху се створила бела мачка и засела као да га штити...

Недалеко одатле, настављајући медитеранском обалом, стигли смо до Патаре, најважнијег града старе Ликије, на чијем тлу је у селу Гедемиш рођен Никола Мирски око 270. године. Кажу да је већ као дете показивао склоност ка религији. Потичући из образоване породице, сам је у Патари стекао велика знања. По предању, најпре се замонашио у тишини, а онда одлучио да крене у свет и шири веру у људске вредности. У Патару улазимо кроз сачувану и обновљену тријумфалну капију из 2. века. Очувани и од мирског већи амфитеатар, града у процвату и у трећем веку, у ком смо на врху степеништа чули шта шапућу они на дну, говори о значају престонице чија су најлепша дела остала под дунама песка Медитерана. Обновљено је недавно здање парламента ликијске федерације древних држава. Барон де Монтескје је описује као „најбољи пример републике са најсавршенијом формом владе у историји”. Овај парламент сматра се претечом америчког сената. Под античким луковима, срећемо туристе из Малезије и Индије.

После велике историјске приче, пријао нам је ручак у Бејмелеку или рибарском Анђеоском заливу. Оклоп крабе на дашчаној плочици разбијали смо малим металним чекићем.

Свеж бранцин заштини је знак „залива љуљашки над морем”, како га још зову. На путу до Фетија, с краја на крај ликијске, јужне Анадолије, кроз провинције Анталија и Мугла, многи, попут нас, преноће у монденском и ронилачком Кашу. У мирном градићу, у традиционалном ресторану, специјалитет кебаб са прилозима кошта око пет евра. Слична је цена и велике чаше ликијског вина из оближње винарије, а које се на турском приморју сматра најбољим. Кад увече најзад стигнете у неко коначиште, схватите да спа центри, ипак, краће раде у ово доба године.

Новинари на турском острву Свети Никола

Историја која на Медитерану „вреба” на сваком кораку, док смо следили пут свеца ка острву које је, пошто га је посетио, добило његово име, навела нас је и да зауставимо возача када смо пролазили кроз село у ком су све куће празне и оронуле. „Кајакој или Град духова, како га зову, било је место са седам хиљада грчких становника. Због лоших односа после Првог светског рата и одлуке о размени грчко-турског становништва из 1923. они су пресељени у солунску регију. Имали су могућности да продају куће, али се турско становништво због проблема са доводом воде и камених спољних тоалета, није одазвало, нити икада овде населило. У међувремену, прозори, врата и кровови послужили су некима у околини за изградњу кућа. Повратница Елени из суседног села долази овде да туристима прави палачинке са зачинским биљем на сакси или великој плотни. Иду уз ајран или турски јогурт. Грке су одувек у Анадолији звали Рум, не прихватајући их као своје, прича. Данас је другачије, додаје док прави потом наруквице које је новинаркама поклонила за добру срећу на даљем путу стопама свеца. И заиста, убрзо се спуштамо на сунчану Плажу бродова или Гемилер. Бродићем за око пет минута стижемо на острво Свети Никола, које личи на истоимено острвце преко пута Будве. Име је добило, прича Емре док нам пружа руку да се веремо каменом узбрдицом, по томе што га је светац посетио на свом хришћанском путу ка Јерусалему или обратно, из ове земље ка Константинополису. „Има и дилема да ли се ради о Светом Николи Сионском из 6. века, који се залагао за исте вредности, али историчари на основу остатака више храмова на острву, оцењују да је реч о Николи Мирском”, каже водич.

На острву за које је улазница три евра, а превоз бродом бесплатан, нас дочекује Реџеп Јалчан, некадашњи поморац који брине о маслинама и остацима храмова, потврђујући да камени остаци коридора који је повезивао више црквишта сведочи о томе да је острво, пуно и пећина, било сигурно место за веснике хришћанства. Црква Свети Никола вероватно је била саграђена у петом или шестом веку, као и остале грађевине од којих су последње подигнуте у осмом веку. Ту су и остаци цистерне која је сакупљала воду од падавина за острво. Из тог периода остале су и неке фреске, сликане након 8. века и времена забране иконописма у црквама”, рекао је док смо се пробијали кроз некадашњи камени коридор. На врху острвца где је урушена главна црква која чека обнову, посебан поглед се шири преко залива, праћен снопом необично јаког сунчевог светла преко мора до копна. Испод песка у дворишту цркве назиру се мозаици који су њиме прекривени због заштите од ветра, кише и сунца, прича Реџеп. Открива да се у почетку плашио како ће издржати да живи сам на острву, да би убрзо схватио колико је због тога срећан: „Овде никада нисам сам, долазе  верници, туристи, истраживачи, па и купачи. Када кренем у брање маслина помислим: ако су монаси вековима могли да издрже, да се хране и преживљавају на острву, онда могу и ја који имам сву помоћ државе и добрих људи. Живим у каменој кући у којој је и лети и зими пријатно”, каже обећавајући да може увек да нађе неки апартман на обали преко пута за оне који би, после километраже пређене на путевима популарног свеца, а која је скоро једнака ваздушној удаљености од Анталије до Београда, да се окупају у нестварно прозирном тиркизном мору.

Дечји светац

Свети Никола празнује се и као дечји празник у католичким земљама Европе. На тај дан деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштиник је и Амстердама, града на води, као и многи других лука, посебно у Грчкој и Италији.