Ljudi su bili ludi za Draženom

Možda i centralni regionalni filmski događaj druge polovine ove godine, dugo očekivana premijera filma Danila Šerbedžije „Dražen” o nikada prežaljenom legendarnom košarkašu Draženu Petroviću, dolazi i u naše bioskope. U susret skorašnjoj srpskoj premijeri filma čiji je producent i koreditelj Ljubo Zdjelarević, koja će biti održana 4. decembra u beogradskoj MTS dvorani, za „Kulturni dodatak” Danilo Šerbedžija govori o svojoj filmografiji, širokom humanističkom obrazovanju, režiranju muzičkih spotova, teretu slavnog prezimena, zagrebačkim osamdesetim i, najviše od svega, o samom „košarkaškom Mocartu” iz Šibenika.

U današnjoj Hrvatskoj podjednako zbog svog magičnog košarkaškog umeća i potonje tragične sudbine Dražen Petrović uživa gotovo mitski status. Da li ste bili svesni toga prilikom odluke da se radi film? Da li vam je ta činjenica predstavljala dodatni podsticaj i motivaciju ili povremeno okivala ruke i bacala u vas sumnju?

Apsolutno motivacija. Velika motivacija. Nakon toga i odgovornost prema porodici Petrović i svim ljudima kojima je Dražen u srcu. Dražen zaista na našim prostorima, a i šire, uživa mitski status. To sam shvatio snimajući u Šibeniku. Ceo grad nam je toliko izašao u susret, pomagao u svemu što smo tražili, i grad i klub „Šibenka” i obični ljudi, prolaznici. Mislio sam da je to zato što smo ipak u njegovom rodnom gradu, ali tako je bilo i u Zagrebu, a i u Americi je u nekim slučajevima Draženovo ime otvaralo neka vrata. On je za mene iznad sporta, iznad politike, iznad svega. Zbog njega sam kao klinac počeo trenirati košarku i pratiti „Cibonu”.

Dokle ste tada dogurali s košarkom i da li i danas pratite taj sport i navijate za „Cibonu”, koja je već duži niz godina daleko od svojih slavnih dana?

Košarku igram od svoje jedanaeste godine. Pre toga sam trenirao vaterpolo, neko vreme paralelno oba sporta dok nije zaista postalo svima jasno da mi puno bolje ide košarka pa sam odbacio vaterpolo. Košarku još uvek igram, barem jednom sedmično. Pitanje „Cibone” mi odmah budi tugu i bes u meni. Nije mi jasno kako je moguće da tako veliki evropski klub, koji ima svoju publiku, ima svoju dvoranu, poslovne prostore, ceo jedan neboder, kako može tako propasti a da niko nije završio u zatvoru. Neko je očito to sve satro, potrpao lovu u džep, a niko nije odgovoran. Odem i dan-danas na koju utakmicu „Cibone”, ali to je neuporedivo s atmosferom nekada. Tužno.

Da li ste tražili i dobili prethodnu saglasnost porodice Dražena Petrovića za snimanje biografskog filma?

Naravno, bez toga se ne bi niti išlo u produkciju. Snimati ovakav film bez dopuštenja porodice bio bi veliki krivi potez. Porodica Petrović je od početka uz nas, pomagali su nam na svakom koraku, imali strpljenja za naših milion pitanja, a Acin sin Marko čak i glumi u filmu.

Kada razmišljate o filmu, mislite li da to što ste bili neposredni (kao sugrađanin) savremenik najveće euforije oko Dražena tokom njegovih dana u „Ciboni” pomaže da se uhvati specifični duh vremena zagrebačkih i jugoslovenskih osamdesetih? Da li biste bili tako sigurni u radu da ste npr. radili film o Kukoču, Divcu, Vilfanu ili Mirzi Delibašiću?

Pomaže sigurno. Biti sudionik vremena je jedan veliki bonus umetniku kad pokušava rekonstruisati određeni period. Ljudi su zaista bili ludi za njim. Znao sam ga par puta videti u klubu „Saloon”, ali nikad nisam imao hrabrosti prići. Uvek je oko njega bilo brdo ljudi. Opet, uvek je delovao nekako zaigrano, dečački nasmejan, otvoren. Naravno, i ovi ostali koje ste nabrojali su veličine i legende. I o njima bi se mogao napraviti film ako to njihova životna priča nudi. Nije dovoljno biti velik da bi bio dobar za filmsku priču. Mora biti tu još nešto. Tako je nas kod Dražena više zanimao njegov neuništivi karakter. Zbog toga se i bavimo njim i njegovim privatnim životom. Ima i dosta košarke, ali prikazane na drugačiji način. Ne idemo dokumentaristički u priču. Mislim da se ne bih ni prihvatio ovog filma da je to samo još jedan u nizu sportskih filmova koje obično gledamo na televiziji nedeljom nakon ručka.

Kako ste pronašli Mileta Kekina za ulogu Mirka Novosela i koliku ulogu ima njegova muzika u filmu? Kako se on snašao na setu i da li ste zadovoljni njegovim glumačkim umećem?

Mile i ja se znamo još od Filozofskog fakulteta i muzičkih početaka. Ja s mojim Greaseballsima i Mile s Hladnim pivom smo često zajedno nastupali. Kada sam s producentima mozgao ko bi bio dobar za tu ulogu, nakon nekog vremena nam je pao na pamet Mile. Razgovarali smo s njim i, na našu sreću, prihvatio je ulogu. Napisao je, takođe, divnu završnu pesmu za film, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Na setu se odlično snašao, kao da mu je ovo deseti igrani film, a ne prvi.

Pored ostalih kvalifikacija, vaš „Dražen” se može smatrati i „filmom perioda”. Koliko lično volite da gledate filmove posvećene određenoj epohi? Smatrate li da ova umetnost svojim sredstvima može da uobliči epohu i predstavi je savremenom gledaocu?

Film perioda je veliki izazov. Svima je teže. Snimatelju, scenografu, kostimografu, producentu, a naravno i reditelju. Problem kod nas je u nedovoljnim budžetima. Svi mi se, kad radimo period, „bacamo na glavu” i stvaramo s manjim budžetima, nego druge naše evropske ili zapadne kolege. Ja čestitam svakom našem autoru koji se usudi raditi period. Možda neki misle da je Bjeli (Bjelogrlić) bilo lako raditi „Tomu” ili „Montevideo”. Ljudi moji, mi za cifre kojima baratamo radimo mala čuda. Treba velika hrabrost producenata da uopšte započnu takav posao, a takođe i pozitivna ludost reditelja i ostalih filmskih autora.

Kako je bilo raditi sa dečacima Tonkom i Lovrom kao mladim Draženom i Acom u filmu? Teže ili lakše nego sa odraslim i „pravim” glumcima?

Tonko i Lovre su izuzetno talentovani a pritom su i dobro odgojena deca, tako da je bio užitak raditi s njima. Kad je neko takav, onda godine nisu bitne. I s velikima i s malima je bilo lako raditi jer su došli spremni na set. Napravili smo dobar kasting i dobro se pripremili.

Vaš rediteljski prvenac „72 dana” odigrava se u pitoresknom okruženju Like. Koliko je u pitanju tek zgodna koincidencija, a koliko (ne)svesno „oduživanje duga” prostoru moguće i mitskog porekla? Da li se i uvodna muzička numera tu nalazi u vezi sa datim ciljem?

Scenario za moj prvi igrani film napisao sam još dok sam živeo u Americi. Iako mi je ideja došla iz anegdote dok sam služio vojsku krajem osamdesetih godina prošlog stoleća, likovi su bili smešteni u Apalačkim planinama. Radilo se o tzv. redneck porodici jer sam tada mislio da ću prvi film snimati u Americi. Budući da sam se vratio u Hrvatsku, radnju u scenariju sam prebacio u Liku, Debelo Brdo kraj Bunića, odakle je moja porodica po očevoj strani. Čak smo snimali u kući moje pokojne bake. Naravno, uvodna muzička numera je plod razgovora s Miroslavom Tadićem, kojem je užitak bio obraditi neke ličke pesme na svoj način.

Za taj film ste imali na raspolaganju veoma jaku „glumačku reprezentaciju”. Da li vam je i koliko ta činjenica pomogla kao još nedovoljno iskusnom i mladom reditelju? Da li ste od njih dobijali dobre savete tokom rada na filmu?

Ha-ha-ha, obožavam svoju profesiju! Jedino u našoj profesiji te ljudi zovu „mladim” rediteljem s 38 godina, koliko sam imao kada sam snimao „72 dana”. Raditi s glumačkim veličinama poput Bogdana Diklića, Mire Banjac, Dragana Nikolića, Predraga Vušovića, Dejana Aćimovića, Nebojše Glogovca i mog oca je izuzetna sreća i iskustvo. Bio je užitak raditi s njima, učiti i družiti se. Nezaboravno iskustvo. Tada sam shvatio da u većini slučajeva što je glumac veći, lakši je rad s njime. Barem s ovim našim glumicama i glumcima. Ostao sam dobar prijatelj sa svima, a oni koji više nisu s nama svakodnevno mi nedostaju.

Kao glumci su u vašem debitantskom filmu učestvovali otac Rade i sestra Lidija. Kakav je bio odnos s njima na setu?

Jako profesionalan. Njih dvoje su veliki profesionalci. Užitak je raditi s njima.

U istom filmu se i sami pojavljujete kao lokalni rok muzičar. Šta mislite o takvim kameo pojavljivanjima autora u svojim ostvarenjima?

Ja volim kameo pojavljivanja. Pojavljujem se u svakom svom filmu. Naravno, film može bez toga, to su obično samo prolasci ili pojavljivanje u kadru, ali mene to čini sretnim.

Pored dugometražnih filmova, čitav niz godina režirate i muzičke spotove. Koliko je to slično? Da li mislite da je njihova estetika poseban svet za sebe ili je i te kako povezana s filmskom poetikom nekog autora? Najzad, da li je to nešto što se radi „usput” čekajući priliku za nekim dužim metrom ili u periodima pauze između dva filma? Možda u to ipak ulazite s jednakom strašću, kao da snimate film koji će biti prikazan u bioskopu i na festivalima...

Muzički spotovi imaju veoma različita pravila i estetiku od igranog filma. Montaža je najčešće daleko angažovanija, brža. Ne kaže se bez razloga „spotovska montaža” kad neki film ima dinamičnu montažu. Puno je krupnih kadrova, detalja, kontrasta... Opet, neke stvari su im zajedničke. Kao što slika prati priču u igranom filmu, tako i kadrovi prate pesmu. Ne mora nužno pratiti priču, ali neki ugođaj, ritam, osećaj... Dobar muzički spot treba imati nešto od toga. Naravno, postoje i drugačiji muzički spotovi, namerno filmski montirani, ali takva montaža opet prati ugođaj pesme. Iako neki smatraju spotove i kratke filmove kao odskočnu dasku mladih redatelja, ja ne mislim tako. Želeo bih i dalje snimati i jedne i druge. Idealno bi bilo u pauzi između dva igrana filma napraviti nekoliko spotova ili kratki film.

Ako bi vam neki veliki festival ponudio organizovanje retrospektive, pored već poznatih i pobrojanih igranih ostvarenja, koja biste svoja tri muzička spota izabrali za reprezentaciju i zašto?

Volim „Karabaju” od Zabranjenog pušenja. Zatim „Ni u tvome srcu”, koji sam zajedno sa ekipom iz Sarajeva radio za Kemala Montena i Radeta Šerbedžiju. Treći bi možda bio „Bog vozi ’mercedes’”, isto od Zabranjenog pušenja.

Da li je problem bio dobiti dozvolu za snimanje spota na Brionima?

Koliko se sećam – nije. Trebalo je samo da se držimo opštih pravila, tj. šta se sme a šta ne sme i prijaviti ekipu. Teže je bilo izvući Radeta s proba „Kralja Lira”. Lenka nije baš bila sretna što smo snimali za vreme probe pa je Rade stalno bežao.

Zajedno s ocem režirali ste njegovu dugogodišnju želju da se ostvari (i) kao režiser – „Oslobođenje Skoplja”. Kako je izgledao taj rad? Da li je bilo više sinergije ili ste se „sudarali” pri autorskim odlukama? Koji od dva reditelja je na kraju imao „final-cut”, da ne kažem – „kapitensku traku”?

Režirati zajedno je bio veliki izazov, ali ne bih to više nikada ponovio. Ne zato što sam režirao zajedno s ocem nego zato jer je to vrlo frustrirajuće ponekad. Nije uopšte stvar ko je u pravu, a ko ne, nego činjenica da moraš raditi toliko kompromisa nije dobra. Ne možemo isto misliti o svemu. Srećom, mi smo se podelili na setu. On je više radio s glumcima, a ja sa snimateljem i ekipom. Kad on napravi glumačke probe, onda bih ja nastupao sa mizanscenom i određivanjem kadrova. U montaži smo zajedno sedeli i neretko imali drugačija mišljenja o kojima bismo onda razgovarali te odabirali jedno od dva. Kapetansku traku smo često kroz proces menjali.

Negde između Bunića, Skoplja i Šibenika našlo se mesta i za intimističku dramu iz perspektive žene na životnoj prekretnici „Tereza 37”. Kako je došlo do toga i da li vam je bilo lako da uđete u za javnost često zanemarenu žensku psihologiju glavnog lika?

„Tereza 37” mi je jako drag projekat. Lana Barić i Ivana Roščić su me još 2012. pozvale na kafu, dale mi scenario i rekle da bi volele da ja režiram ovaj film. Oduševio sam se scenariom i od tada kreće naš rad na filmu. Lana i ja smo više puta išli u Poljsku u školu Andžeja Vajde da radimo na scenariju. Mislim da je tema filma jako bitna. Pozicija žene u našem društvu i propitivanje slobode u patrijarhalnom društvu. Da se razumemo, ne smatram da je to samo problem nas Balkanaca. Problem rodne nejednakosti je svetski problem.

Da li ste postali filmski režiser s nekim planom i umišljajem ili više spletom okolnosti? Koliko vam prezime u toj umetnosti predstavlja vetar u jedra, a koliko težak uteg na leđima?

Iako sam odgađao filmske studije, ipak moram reći da je bilo s planom. Prvo sam diplomirao filozofiju i grčki jezik na Filozofskom fakultetu, ali već tada sam znao da ću se baviti režijom. Hteo sam pre režije završiti neki drugi fakultet, steći šire obrazovanje. Možda upravo i zbog tereta poznatog oca. Moguće da je i pitanje nasleđa pomoglo u odluci da režiju završim u Americi, kod Rajka Grlića na Univerzitetu u Ohaju, School of Film.

Kada spominjete filozofiju i široko obrazovanje, da li mislite da vam je to na kraju pomoglo prilikom režiranja? Da li se tragovi toga mogu videti i iščitati u vašim filmovima?

Hm, nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje. Obrazovanje mi je sigurno pomoglo i učinilo me drugačijim čovekom nego da nisam studirao drugi fakultet, to je sigurno. Ne znam kakav bih bio reditelj da sam odmah s osamnaest godina išao na Akademiju. Na neke stvari sigurno gledam drugačije, povezujem, zaključujem drugačije, ali da li je imalo nekog uticaja na režiranje – ne znam. Verovatno jeste podsvesno. Filozofija je nauka o svemu, tj. ni o čemu. Stekneš neko šire znanje i način razmišljanja, ponašanja i življenja uopšte. Ako tako gledamo na stvari, pitanje je da li mi je pomoglo ili odmoglo, ali sigurno je uticalo.