Људи су били луди за Драженом

Можда и централни регионални филмски догађај друге половине ове године, дуго очекивана премијера филма Данила Шербеџије „Дражен” о никада прежаљеном легендарном кошаркашу Дражену Петровићу, долази и у наше биоскопе. У сусрет скорашњој српској премијери филма чији је продуцент и коредитељ Љубо Здјеларевић, која ће бити одржана 4. децембра у београдској МТС дворани, за „Културни додатак” Данило Шербеџија говори о својој филмографији, широком хуманистичком образовању, режирању музичких спотова, терету славног презимена, загребачким осамдесетим и, највише од свега, о самом „кошаркашком Моцарту” из Шибеника.

У данашњој Хрватској подједнако због свог магичног кошаркашког умећа и потоње трагичне судбине Дражен Петровић ужива готово митски статус. Да ли сте били свесни тога приликом одлуке да се ради филм? Да ли вам је та чињеница представљала додатни подстицај и мотивацију или повремено окивала руке и бацала у вас сумњу?

Апсолутно мотивација. Велика мотивација. Након тога и одговорност према породици Петровић и свим људима којима је Дражен у срцу. Дражен заиста на нашим просторима, а и шире, ужива митски статус. То сам схватио снимајући у Шибенику. Цео град нам је толико изашао у сусрет, помагао у свему што смо тражили, и град и клуб „Шибенка” и обични људи, пролазници. Мислио сам да је то зато што смо ипак у његовом родном граду, али тако је било и у Загребу, а и у Америци је у неким случајевима Драженово име отварало нека врата. Он је за мене изнад спорта, изнад политике, изнад свега. Због њега сам као клинац почео тренирати кошарку и пратити „Цибону”.

Докле сте тада догурали с кошарком и да ли и данас пратите тај спорт и навијате за „Цибону”, која је већ дужи низ година далеко од својих славних дана?

Кошарку играм од своје једанаесте године. Пре тога сам тренирао ватерполо, неко време паралелно оба спорта док није заиста постало свима јасно да ми пуно боље иде кошарка па сам одбацио ватерполо. Кошарку још увек играм, барем једном седмично. Питање „Цибоне” ми одмах буди тугу и бес у мени. Није ми јасно како је могуће да тако велики европски клуб, који има своју публику, има своју дворану, пословне просторе, цео један небодер, како може тако пропасти а да нико није завршио у затвору. Неко је очито то све сатро, потрпао лову у џеп, а нико није одговоран. Одем и дан-данас на коју утакмицу „Цибоне”, али то је неупоредиво с атмосфером некада. Тужно.

Да ли сте тражили и добили претходну сагласност породице Дражена Петровића за снимање биографског филма?

Наравно, без тога се не би нити ишло у продукцију. Снимати овакав филм без допуштења породице био би велики криви потез. Породица Петровић је од почетка уз нас, помагали су нам на сваком кораку, имали стрпљења за наших милион питања, а Ацин син Марко чак и глуми у филму.

Када размишљате о филму, мислите ли да то што сте били непосредни (као суграђанин) савременик највеће еуфорије око Дражена током његових дана у „Цибони” помаже да се ухвати специфични дух времена загребачких и југословенских осамдесетих? Да ли бисте били тако сигурни у раду да сте нпр. радили филм о Кукочу, Дивцу, Вилфану или Мирзи Делибашићу?

Помаже сигурно. Бити судионик времена је један велики бонус уметнику кад покушава реконструисати одређени период. Људи су заиста били луди за њим. Знао сам га пар пута видети у клубу „Saloon”, али никад нисам имао храбрости прићи. Увек је око њега било брдо људи. Опет, увек је деловао некако заиграно, дечачки насмејан, отворен. Наравно, и ови остали које сте набројали су величине и легенде. И о њима би се могао направити филм ако то њихова животна прича нуди. Није довољно бити велик да би био добар за филмску причу. Мора бити ту још нешто. Тако је нас код Дражена више занимао његов неуништиви карактер. Због тога се и бавимо њим и његовим приватним животом. Има и доста кошарке, али приказане на другачији начин. Не идемо документаристички у причу. Мислим да се не бих ни прихватио овог филма да је то само још један у низу спортских филмова које обично гледамо на телевизији недељом након ручка.

Како сте пронашли Милета Кекина за улогу Мирка Новосела и колику улогу има његова музика у филму? Како се он снашао на сету и да ли сте задовољни његовим глумачким умећем?

Миле и ја се знамо још од Филозофског факултета и музичких почетака. Ја с мојим Greaseballsima и Миле с Хладним пивом смо често заједно наступали. Када сам с продуцентима мозгао ко би био добар за ту улогу, након неког времена нам је пао на памет Миле. Разговарали смо с њим и, на нашу срећу, прихватио је улогу. Написао је, такође, дивну завршну песму за филм, која никога не оставља равнодушним. На сету се одлично снашао, као да му је ово десети играни филм, а не први.

Поред осталих квалификација, ваш „Дражен” се може сматрати и „филмом периода”. Колико лично волите да гледате филмове посвећене одређеној епохи? Сматрате ли да ова уметност својим средствима може да уобличи епоху и представи је савременом гледаоцу?

Филм периода је велики изазов. Свима је теже. Сниматељу, сценографу, костимографу, продуценту, а наравно и редитељу. Проблем код нас је у недовољним буџетима. Сви ми се, кад радимо период, „бацамо на главу” и стварамо с мањим буџетима, него друге наше европске или западне колеге. Ја честитам сваком нашем аутору који се усуди радити период. Можда неки мисле да је Бјели (Бјелогрлић) било лако радити „Тому” или „Монтевидео”. Људи моји, ми за цифре којима баратамо радимо мала чуда. Треба велика храброст продуцената да уопште започну такав посао, а такође и позитивна лудост редитеља и осталих филмских аутора.

Како је било радити са дечацима Тонком и Ловром као младим Драженом и Ацом у филму? Теже или лакше него са одраслим и „правим” глумцима?

Тонко и Ловре су изузетно талентовани а притом су и добро одгојена деца, тако да је био ужитак радити с њима. Кад је неко такав, онда године нису битне. И с великима и с малима је било лако радити јер су дошли спремни на сет. Направили смо добар кастинг и добро се припремили.

Ваш редитељски првенац „72 дана” одиграва се у питорескном окружењу Лике. Колико је у питању тек згодна коинциденција, а колико (не)свесно „одуживање дуга” простору могуће и митског порекла? Да ли се и уводна музичка нумера ту налази у вези са датим циљем?

Сценарио за мој први играни филм написао сам још док сам живео у Америци. Иако ми је идеја дошла из анегдоте док сам служио војску крајем осамдесетих година прошлог столећа, ликови су били смештени у Апалачким планинама. Радило се о тзв. redneck породици јер сам тада мислио да ћу први филм снимати у Америци. Будући да сам се вратио у Хрватску, радњу у сценарију сам пребацио у Лику, Дебело Брдо крај Бунића, одакле је моја породица по очевој страни. Чак смо снимали у кући моје покојне баке. Наравно, уводна музичка нумера је плод разговора с Мирославом Тадићем, којем је ужитак био обрадити неке личке песме на свој начин.

За тај филм сте имали на располагању веома јаку „глумачку репрезентацију”. Да ли вам је и колико та чињеница помогла као још недовољно искусном и младом редитељу? Да ли сте од њих добијали добре савете током рада на филму?

Ха-ха-ха, обожавам своју професију! Једино у нашој професији те људи зову „младим” редитељем с 38 година, колико сам имао када сам снимао „72 дана”. Радити с глумачким величинама попут Богдана Диклића, Мире Бањац, Драгана Николића, Предрага Вушовића, Дејана Аћимовића, Небојше Глоговца и мог оца је изузетна срећа и искуство. Био је ужитак радити с њима, учити и дружити се. Незаборавно искуство. Тада сам схватио да у већини случајева што је глумац већи, лакши је рад с њиме. Барем с овим нашим глумицама и глумцима. Остао сам добар пријатељ са свима, а они који више нису с нама свакодневно ми недостају.

Као глумци су у вашем дебитантском филму учествовали отац Раде и сестра Лидија. Какав је био однос с њима на сету?

Јако професионалан. Њих двоје су велики професионалци. Ужитак је радити с њима.

У истом филму се и сами појављујете као локални рок музичар. Шта мислите о таквим камео појављивањима аутора у својим остварењима?

Ја волим камео појављивања. Појављујем се у сваком свом филму. Наравно, филм може без тога, то су обично само проласци или појављивање у кадру, али мене то чини сретним.

Поред дугометражних филмова, читав низ година режирате и музичке спотове. Колико је то слично? Да ли мислите да је њихова естетика посебан свет за себе или је и те како повезана с филмском поетиком неког аутора? Најзад, да ли је то нешто што се ради „успут” чекајући прилику за неким дужим метром или у периодима паузе између два филма? Можда у то ипак улазите с једнаком страшћу, као да снимате филм који ће бити приказан у биоскопу и на фестивалима...

Музички спотови имају веома различита правила и естетику од играног филма. Монтажа је најчешће далеко ангажованија, бржа. Не каже се без разлога „спотовска монтажа” кад неки филм има динамичну монтажу. Пуно је крупних кадрова, детаља, контраста... Опет, неке ствари су им заједничке. Као што слика прати причу у играном филму, тако и кадрови прате песму. Не мора нужно пратити причу, али неки угођај, ритам, осећај... Добар музички спот треба имати нешто од тога. Наравно, постоје и другачији музички спотови, намерно филмски монтирани, али таква монтажа опет прати угођај песме. Иако неки сматрају спотове и кратке филмове као одскочну даску младих редатеља, ја не мислим тако. Желео бих и даље снимати и једне и друге. Идеално би било у паузи између два играна филма направити неколико спотова или кратки филм.

Ако би вам неки велики фестивал понудио организовање ретроспективе, поред већ познатих и побројаних играних остварења, која бисте своја три музичка спота изабрали за репрезентацију и зашто?

Волим „Карабају” од Забрањеног пушења. Затим „Ни у твоме срцу”, који сам заједно са екипом из Сарајева радио за Кемала Монтена и Радета Шербеџију. Трећи би можда био „Бог вози ’мерцедес’”, исто од Забрањеног пушења.

Да ли је проблем био добити дозволу за снимање спота на Брионима?

Колико се сећам – није. Требало је само да се држимо општих правила, тј. шта се сме а шта не сме и пријавити екипу. Теже је било извући Радета с проба „Краља Лира”. Ленка није баш била сретна што смо снимали за време пробе па је Раде стално бежао.

Заједно с оцем режирали сте његову дугогодишњу жељу да се оствари (и) као режисер – „Ослобођење Скопља”. Како је изгледао тај рад? Да ли је било више синергије или сте се „сударали” при ауторским одлукама? Који од два редитеља је на крају имао „final-cut”, да не кажем – „капитенску траку”?

Режирати заједно је био велики изазов, али не бих то више никада поновио. Не зато што сам режирао заједно с оцем него зато јер је то врло фрустрирајуће понекад. Није уопште ствар ко је у праву, а ко не, него чињеница да мораш радити толико компромиса није добра. Не можемо исто мислити о свему. Срећом, ми смо се поделили на сету. Он је више радио с глумцима, а ја са сниматељем и екипом. Кад он направи глумачке пробе, онда бих ја наступао са мизансценом и одређивањем кадрова. У монтажи смо заједно седели и неретко имали другачија мишљења о којима бисмо онда разговарали те одабирали једно од два. Капетанску траку смо често кроз процес мењали.

Негде између Бунића, Скопља и Шибеника нашло се места и за интимистичку драму из перспективе жене на животној прекретници „Тереза 37”. Како је дошло до тога и да ли вам је било лако да уђете у за јавност често занемарену женску психологију главног лика?

„Тереза 37” ми је јако драг пројекат. Лана Барић и Ивана Рошчић су ме још 2012. позвале на кафу, дале ми сценарио и рекле да би волеле да ја режирам овај филм. Одушевио сам се сценариом и од тада креће наш рад на филму. Лана и ја смо више пута ишли у Пољску у школу Анджеја Вајде да радимо на сценарију. Мислим да је тема филма јако битна. Позиција жене у нашем друштву и пропитивање слободе у патријархалном друштву. Да се разумемо, не сматрам да је то само проблем нас Балканаца. Проблем родне неједнакости је светски проблем.

Да ли сте постали филмски режисер с неким планом и умишљајем или више сплетом околности? Колико вам презиме у тој уметности представља ветар у једра, а колико тежак утег на леђима?

Иако сам одгађао филмске студије, ипак морам рећи да је било с планом. Прво сам дипломирао филозофију и грчки језик на Филозофском факултету, али већ тада сам знао да ћу се бавити режијом. Хтео сам пре режије завршити неки други факултет, стећи шире образовање. Можда управо и због терета познатог оца. Могуће да је и питање наслеђа помогло у одлуци да режију завршим у Америци, код Рајка Грлића на Универзитету у Охају, School of Film.

Када спомињете филозофију и широко образовање, да ли мислите да вам је то на крају помогло приликом режирања? Да ли се трагови тога могу видети и ишчитати у вашим филмовима?

Хм, нисам сигуран да знам одговор на ово питање. Образовање ми је сигурно помогло и учинило ме другачијим човеком него да нисам студирао други факултет, то је сигурно. Не знам какав бих био редитељ да сам одмах с осамнаест година ишао на Академију. На неке ствари сигурно гледам другачије, повезујем, закључујем другачије, али да ли је имало неког утицаја на режирање – не знам. Вероватно јесте подсвесно. Филозофија је наука о свему, тј. ни о чему. Стекнеш неко шире знање и начин размишљања, понашања и живљења уопште. Ако тако гледамо на ствари, питање је да ли ми је помогло или одмогло, али сигурно је утицало.